Stražilovo

Б Р. 22.

нина кућа. Осим тога велик бојадисан табло појединих лида из опере у костиму, и више омањих слика оружија, оруђа и хаљетака из XVI. века. И све то стоји само два динара! * * * „Историја Србије. " — У листу „ЈГОпинионе" читамо: „Скарабики , знајући да између Румунске, Грчке и Италије живи српски народ, подухватио се, 1ш> што сам вели, дана основу историјских иодатака изради историју старије и новије Србије. —• Из програма, који нам је стигао, као из распореда и првих одељака, који се налазе у првој свесци прве књиге, која ће се бавити старијом историјом, увиђамо, да ће учени читалац знати пронаћи код Скарабикија нове мисли о геолошком разматрању, услед којих ће се изродити велика питања у научном свету. — Прилежност, којом Скарабики обрађује своје радове, гарантује нам, да ће и ново ово дело бити достојно озбиљне пажње публике." 0 истом делу пише „Римски Народ" (II роро1о готапо): „Досадање историје Србије или се ограничаваху само на новија времена од револуције 1804., или беху основане на погрешним и збрканим традицијама и на легендама, те не могаху заинтересовати ученијег читаоца. Овом оправданом прекору доскочио је један наш Талијанац Ђорђе Скарабики, који је накладом пггампарије Аурора у Сијени издао прву историју Србије, која је подељена у две књиге. Ирва се бави народима, који живљаху између Дунава и Јадранског мора, пре доласка Срба; друга је специјална историја српског народа. Прочитали смо нрву свеску прве књиге, и можемо констатовати, да је ово дело обрађивано особитим знањем, те се надамо, да ће Скарабики пожети заслужену хвалу." Толико нађох о овој „Историји Србије", а кад ми стигне само дело, нроговорићу огшшрније. Свакако нека је хвала непознатом Талијанцу, који се подухватио, да напише историју Србије за талијански народ!

У последње време још је угледало света једно дело, које нас Србе може интересовати. То је: „Два месеца у Бугарској " (1)ие тем т Ви1§апа) од Вика Мантегаце. -— Вико Мантегаца бавио се у Бугарској два месеца дана (Октобар и Новембар 1886.) као специјални дописник једног Миланског листа, а сада ево издаде читаву књигу о свом путовању и бављењу у Бугарској. Књига је подељена на ове одељке: Кроз Србију. — Из Ниша у Софију. — Софија. — Политика. — Државни удар. Из Софије у Трново. — Трново. — Собраније. Генерал Каулбарс. — Избор принца Валдемара. По Бугарској. Ово је садрзкај иоменуте књиге, а о њој ћемо другом приликом опширније проговорити. * * * Нигде ваљда не излази толики број новина као у Италији. Каквих ли немају! Имају чак и два листа на волаиик-језику. Не знамо, да ли су и Талијанци тако срећни, као ми у Београду, да имају какав „Велосииедски лист и , али листова имају сијасет. Њихова политичка журналистика није се још попела на ону висину, на. којој се налазе немачке, енглеске и руске новине, али се опет добро развија. Од нове је године почело у Италији излазити преко 50 разних листова, али ћемо овде наиоменути само „Сгопаса Мшнпа", недељни преглед за књижевност и уметност, која излази у Ливорну под уредништвом Лујђија Тичинија. Око овог листа сакупили се сви угледнији талијански књижевници, а листу је задатак, да прати књижевност и уметност талијанског и других културних народа. У листу има врло лепих студија о књижевности, бијографских цртица, преглед талијанских књига, а по некада донесе и по коју малу причицу или песму. Ове је године Гвидо Манцони, о коме већ беше реч, почео штампати своју студију о млађим талијанским иесницима. Поред добре садржине „Огопаса Мипта" врло се укусно и елегантно штампа.

ПИСМА 0 СРПСКО-БУГАРСКОМ РАТУ.

ПИСМО XIV. П. 30. Августа 1886. Поштовапа госиођо ! Кад гинете, гините тако, да вам и унучад пепео благосиља! Тј. Јакшић. 17. Децембра око 8. часова из јутра кренусмо се из Ниша. На станици беше краљ и многи свет. До-

Г—Ц К. X. ПИШЕ ДАНИЛО НЕДЕЉКОВИИ. ђоше да испрате тај VII. пук, тај „најваљанији део војске". Шта ли се врзло по глави сваком оном, који беше на станици? Да ли преварена нада? Да ли прекори са прошлости? Да ли уздање у будућност? Биће, да им је све то било у глави, а поред тога мора да су осећали, да је страшно зима стајати на пољу дуже времена, а не моћи отићи у то-