Stražilovo

Б Р. 22.

Види, да нема данас ништа са Кореном, те рече кочијашу, да крене. „0, ш сте били зацело на Дренову. А можда баш због избора?" примети она боцкајући. , -=0-езо-^ 0 КНЕЗУ РАСПРАВЉА (Наст Но доста већ о тим младим деспотима и дукама по Арбанашкој и по Цинцарској те приступимо ка новој господи у сриским земљама, а то су тада (после 4. дек. 1371. год.) били: 1. Лазар и већ зет Лазарев Вук Вранковић; 2. Никола жупан; 3. Валшићи: Срацимир, ђурађ и Валша II. А шта је с краљевићима: с Марком, Андријом и Дмитром ? Нека нам на то питаље Орбин одговори. „После смрти краља Вукашина" — прича он на стр. 278. остадоше четири сина његова: Марко, Иваниш, Андријаш и Митраш, који почеше унрављати државом својом на велико задовољство поданика њихових; но непријатељи њихови не оставише их дуго на миру, већ их нападоше са свију страна. Кнез Лазар отме им Приштину и Ново брдо с многим другим околним местима; с друге стране заузме Никола Алтоманов сву покрајину, што је граничила с његовим земљама; а Балшићи, иначе својаци њихови, отму им Лризрен и многа друга суседна места." Да су Валшићи, а наиме да је ђурађ Балшић већ године 1372. заузео град Призрен с облашћу, то потврђују речи записника Дубровачког већа: „^иапсЈо сНс^из Јига с!е Вака серх! сазћчгт сИс!,! 1ос1 (т Рпзгепо)." Лгссек ]. с. 267. Жо(;а 111.; а да је господарио он тамо неколико година, видићемо доцније; но да је кнез Лазар отео од краљевића Приштину и Ново брдо, то се нити потврђује ичим, нити се може доказати, да је краљ Вукашин држао Ново брдо и Нриштину. И ако је кнез Лазар за жива цара Уроша и краља Вукашина имао своју државу, то је држава та кнеза Лазара, као што сам већ у II. одсеку напоменуо, морала бити у отачаству његову а наиме тамо где је Ново брдо и Косово. Истина, да и Лаоник на стр. 53. помиње, како је „Лазар од кћери својих удао једну за Шишмана, цара бугарскога, а другу за Вука, сина Вранка, владаоца Костура и Охрида, и како је после смрти Угљеше и краља (Вукашина) госнодара заузео он (Лазар) Приштину и Нишевску област — и до Саве допрео", то ипак остајем ја при оном, што сам о Лаонику и Орбину у том погледу на крају другог одсека рекао, то јест, да они

Копципијенат оћута, па се само поклони. И кочије одјурише. „Ха-ха, ствар постаје занимљива!" вели Корен у себи, И ПОЖурИ се у варош. (Наставиће се.) ЛАЗАРУ. И. Р У В А Р А Ц. вак.) о стању ствари нису добро обавештени били, нити су знали, докле је област краља Вукашина допирала и где је у иочетку држава Лазарева била. Исто то важи и у погледу Николе Алтомановог и његових завојевања после смрти краља Вукапшна. КраљевиИи су дакле већ год. 1372. изгубили Призрен и Призренску област, али им је остало Сконље и Пореч с Кичевом, Прилип и Охрид и Костур и краљевић се Марко закраљио. У погледу краљевића или синова краља Вукашина имам уопште нешто приметити. Орбин именује четворицу као синове Вукашинове и то: Марка, Иваниша, Андријаша и Митраша; но сам краљ Вукашин у поменутој већ једанпут повељи својој од 5. априла 1370. а управо 1371., дакле последње године свога живота, номиње уз краљицу своју »кнрл 1Слену" само двојицу: Марка и Андријаша, а могао их је, ма како остала Орбином поменута двојица још малена била, поменути, јер на дотичном месту, у поменутој повељи, којом краљ потврђује хрисовуље, законе и записе Дубровчаном од пређашње господе дане, не каже краљ, да то чини „зговорив се са краљицом и са превазљубљеним синовима краљевства му, с Марком и Андријашем већ нросто »кеседефк мн се в(> ^емдп крдлгекстка мн с крдднџом н сд сннокн." Зашто не помену дакле приликом том краљ Вукашин уз Марка и Андрију још и Иваниша и Митраша? Г. Панта Срећковић с позивом на повељу једну цара Стефана (Моп. 8ег1>. МЈк1. 152.) каже, да је Марко, син Вукашинов, још 1351. год. војвода био (Гласник XXVII. 268.). Ако г. Пата има право, онда се Марко бар 1331. год. родити морао, и онда је даље Марку 1371. год. било већ 40 година; па уз сина од 40 година да је имао краљ Вукашин још два тако малена сина, да их није хтео ни споменути потврђујући граду Дубровнику записе и законе и веселећи се у држави својој са својом краљицом Јеленом и са превазљубљеним синовима својима, с Марком и Андријом? — Но у повељи оној, на коју се г. Панта позвао, да утврди своју тврдњу, стоји погрешно Марко војвода на место „Мирко војвода", као што се види и из латинскога и из талијанског превода исте иовеље, и г. Панта и том тврдњом сво-