Stražilovo

Бр. 22.

СТРАЖИЛОВО

343

јом показао је, да је човек, који верује букви, да је дакле — но шта је г. Панта. то се већ зна, али се не зна, да ли и г. К. Јиречек има право, да је посланик онај цара Уроша и Вукашина, по имену Марко, који је г. 1361. долазио у Дубровник, био главом син Вукашинов Марко, а не други који Марко (в. Сазор18 Мшеа кг. Севкећо 1886. р. 243.) Да је тај Марко био доиста син Вукашинов, морало би му тада (1361.) бити бар 20 година те би се морао био родити 1341. и по томе би био год. 1371. већ човек од 30 година, те бисмо опет оно пређашње питање ставити морали. Ја мислим дакле, да послани г. 1361. из Призрена у Дубровник Марко није био син Вукашинов, и даље мислим, да краљ Вукашин у повељи својој од г. 1371. зато није споменуо Митра, што му се син тај или тек после 5. априла 1371. родио или је тада јога на сиси био. А за Иваниша Орбиновог и Пантиног и Јастребовљевог нећу данас да знам. Иваниша је Орбин међу Марка и Андрију силом утрпао а Панти и Јастребову и натписима њиховим не верујем, а не верујем им због њихове безазлености. „Из љетописа знамо — то говори г. Панта на стр. 277. XXVII. књиге Гласника — да је Вукашин имао три сина: Марка Андрију и Дмитра (Рат. Шаф. 61.)" те с Пантом дакле иодметнутог четвртог Иваниша одбацујем и на послетку немарим, да се овде даље бавим с тим краљевићима, који наскоро пригнуше главу и посташе клетвеници турском цару Мурату а тиме изгубљени за српску државу. Орбин на више места истиче за „млитаве" владе цара Уроша четири власника (четир главна барона) у српским земљама, који су дакле састављали тетрархију, као што је и некад постојала таква тетрархија у српс.ким земљама, о којој нам поп Дукљанин причати знаде. Први је четверовласник био по Орбину краљ Вукашин с братом својим Угљешом и овога тастом ћесарем Војихном.

Други је био Војислав Војиновић и његов синовац Никола Алтомановић. Трећи је четверовласник био кнез Лазар с Вуком Вранковићем. Четврти је четверовласник био ђурађ Балшић са Срацимиром и с Балшом II. Оне друге: Дејана и Дејановиће, Богдана, Синишу и Тому Прељубовића, деспота Комнина и Хлапена није Орбин ни узимао у рачун нити их је сматрао за власнике српских земаља. Дође година 1371. и с њом погибија српска на Марици и племе српске господе угаси се с царем Урошем; нестаде Вукашина краља и деспота Угљеше; Богдан, ДраГаш с братом Константином и на послетку краљевићи пригнуше главе и присегоше верност цару Мурату; начелство српско прими кнез Лазар али остао је жупан Никола Алтоманов у своме господству и осташе Балшићи: ђурађ Балшић господин у зетским странама и Балша Балшић у тазбини својој у Арбанашкој (трећи а најстарији Балшић, Срацимир, преминуо је у почетку 1373.). Ја Ђурађ БалшиЛ — тако говори он у повељи својој — дођох лета 1373. 30. новембра у Дубровник и старо пријатељство, које су имали моји први шњих првима, потврдих и поставих шњима веру и клетву, и клех им се у светој богородици у њиховој великој цркви на часном крсту и на моћима светога Власија и других светих, који почивају у њиховој цркви, како да сам њима пријатељ ја и мој брат Валша и мој сииовац млади Ђурађ и ко буде од мога племена, да храним и браним и цомажем вашему граду Дубровнику и вашему грађанипу свуда »ккдк облвддш . н К8ди могв досекн (досећи) и т. д.1)11 ЈКО ТКО Б 8 Д е 1| Д () 1> Г 0 С II 0 Д II II |> С р Б Л 16 М I. II клдстеломк н ^емдн српскои, дд нт.ск дрћаанн кластеле дувроидукн ддтн мнт. доходмм више писанога (?) (т. ј. да нису онда дужни плаћати њему сраскота доходка), но докле је (или ако буде) он госнодар тој земљи приморској, која је около Дубровника, да му дају тај доходак". (Наставиће се.)

МУХАМЕДАНСТВО И НАША КЊИЖЕВНОСТ. ОД НИКОЛЕ ШУМОЊЕ. (Свршетак.)

Неколико горњих места цитирано је, да се види од прилике, како се код нас у књизи говори и пише о онима, које неки чак називају „Србима вере Мухамедове". Још крупније и страшније приказује то у лањском „Јавору" овећом песмом „Устанак босанско-херцеговачки" и примедбама у невезаном говору Филип Шпадијер, који је толико прећеривао

у описивању турских недела, да у мало што нису против тога јавном изјавом изишли његови ђаци, којима је тај рад посветио. Писац ових редака био је у не малој неприлици, кад је од њега један интелигентнији Мухамедовац заискао какву српску књигу о Босни, јер се фактично готово у свима нашим књигама