Stražilovo

344

СТРАЖИЛОВО

Бг. 22.

о Мухамеданцима пише најбезобзирније. Онако и пролазимо. Отуђујемо од еебе читав један део народа, који још хоћемо по неки да са свим себи присвајамо, а и не мислимо, од којих је то големих последица за будућност нашу народну. Никакво наше друштво, ни културно ни друго какво, нема чланова Мухамедоваца, а погледајмо, колико их има у друштву »V. Јегогата и у Матици Хрватској ?! Од Хрвата би ми у онште много, врло много тактике могли да научимо. Чим је аустријска монархија дошла у ближи додир с Босном, издадоше они одмах Роујеа!, 2ет1јор18 Вовпе, па роман једнога од најбољих приповедача својих : 2тај ос1 ЈЗозпе, у којем се нарочито на Мухамедовце обратила велика пажња. За то се Мухамедовци у нрви мах нехотице приближише хрватској браћи, а то се може и тиме растумачитити, што нису имали с њима никаквих укрштених интереса. Данас пак босански Мухамедовци — интелигентнији наравно — увиђају и сами, колико су им ближа српска браћа, и колико је нужније, да се с њима ухвате у једно коло. Ко новршно посматра њихов одношај према Србима, он то, дабогме, не може да види, али ко уме код њих стећи поверења, разумети њихове осећаје и ирозрети им мисли, знаће, да је тако. Особито у последње доба истакло се то приближење Мухамедоваца према Србима и у друштвеном зкивоту и иначе. Можда их заједнички болови научише томе, јер једни јади увек спајају срца. ГГриближише се нама, али то још не може да буде отворено, за то би им требало и књижевношћу и у сваком погледу на сусрет изаћи. Нарочито не би требало Мухамедовце иигде више ми једном речи вређати, нето иисати, кад се о њима иише, с достојаиством и озбиљношЛу, како треба о свакој религији да се иише. Крајње је време, да нам књижевност не буде луксус и спорт, који се само у беспослици тера, него важна полуга нашега целокуннога народнога живота. У каквом су одношају босански Мухамедовци нрема књижевности нашој, знали би вам у неколико причати и Сарајевски књижари, који највише народних песама о Краљевићу Марку и о другим јунацима народним продају Мухамедовцима, и то баш из средњих и нижих сталежа. А показује то и раснродаја најновије књиге Милићевићеве: „Омера Челебије", која је за два месеца распродана сва до и једнога примерка а много су покуповали Мухамедовци босански. Ту прилику ваљало би употребити а ни по што пропустити; ваљало би својски прионути, да се рад у томе правцу продужи, како нас време и догађаји не би нашли неспремне и расцеикане, па да оиет пређе преко нас на дневни ред.

Ако је кадгод требало међусобнога трвења, свађе и пребацивања, било је доста; ако је кадгод нужно било, да рекнемо једни другима опорију, безобзирнију реч, данас више не треба. Покримо прошлост тамном копреном заборавности, рачунајмо са садашњошћу, а унуци, праунуци наши нека загрљедаи у топлој љубави и слози гледају дела и недела праотаца и нрадедова својих, праштајући им, јер нису знали, шта чине. Велику би заслугу стекли уредници свију листова наших, кад би затворили стунце својих листова свакоме заврзану, што без узрока и без цели дира Мухамедовце. На то би могли обратити пажњу и издавачи наши, који ведре и облаче на књижевном нашем небу. 11а и омладина наша могла би туде учинити своје. За две, за три године долазиће већ младићи Мухамедовци из Босне на университете у Беч, Градац, Праг и друга места, да уче. Ту би их наша академијска омладина могла братски примити у своје коло, омилити им друштво с њоме и тако им дати правац, којим ће ноћи. Утисци, који за време ђаковања делују на човека, утичу на њега целога живота. Још има нешто доста важно. Неки код нас радо називају босанске Мухамедовце „Србима вере Мухамедове". То не треба, јер нема ни смисла ни цели. Разумеће сваки лако, како је готово немогуће, да се српским именом називају они, који још добро памте дане турске славе и надмоћи, они, који су од малих ногу васпитани у пародности турској, јер друкче није могло бити. Зато се треба овога оставити; време нека учини своје, ирилике нека собом допесу, да Мухамедовци сами признају, шта су и ко су. А за сада су они Бошњаци — и ништа друго. Не треба се повести за оним, што их с друге стране називају именом тићатескгувк! Нгуа1;1. То нема нн цели ни последица, јер ако се двојица тројица, па макар десеторица и назову из овог или оног узрока тим именом, већина осећа, чија јој крв течи у жилама, зна, за што и данас многи бегови херцеговачки у хамбарима својима држе старе иконе сриске, верујући тврдо, да их не ће оставити срећа, док тамо пале кандило. Осећају они добро, чије су крви крв, чије су мајке синци, па ако им то и не може данас прећи преко усана, — оставимо то будућим нараштајима. А ми чинимо своје, спремајмо за то иовољне услове. Није са свим на своме месту пи оно у последњој прииовеци М. I). Милићевића „Омеру Челебији", где се казује, да се Омер покрстио. Омер је и као Мухамедовац могао остати у целој нриповеци поштен човек, као што је и био, а утисак приповетке био би још много већи на нашу мухамедовску браћу.