Stražilovo

394

СТРАЖИЛОВО

Б р . 25.

ревинс, а ми иођимо мало у наиредак а управо прнимо се назад к повести о измирењу Срба и Грка или начеоника српских са васељенским патријархом у Цариграду. Већ сам горе негде поменуо, како је још године 1364. у том послу дошао био у Сер царици — удовици цара Степана — Јелени, монахији . Јелисавети, главом сам цариградски патријарх Калист, но да се тада због напрасне смрти патријарха и његове дружипе до мира и савеза између Грка и Срба није дошло. Године 6876.—1368. вођени су преговори између деспота Романије Јоана Угљегае, који је становао у Серу, и цариградског патријарха Филотија, и услед тих преговора подјгожпо је исти деспот отргнуте за цара Степана од цариградске иатријаршије митрополије у Маћедонији (серску, драмску, христопољску, филипијску, мелничку и берску) с нова под власт васељенског патријарха у Цариграду и тим би „средостење градеша" иорушено и главни узрок расколу докинут. Грамата о том деспота Угљеше издаиа је месеца Марта 6876.^-1368. г. индикта VI. - а цариградскога патријарха Филотија тек у Мају <5879.—1371. индикта IX. (на коју грамату а нарочито на ту 1371. г. и тај девети индикт, слободан сам свратити пажњу нарочито г. [1анте Срећковића у Београду — а зашто нарочито његову пажњу, то он већ зна). В. Голубинскога „краткш Очергв" и т. д. стр. 473.—475. У држави краља Вукагаииа, брата Угљегаина, начелствовао је Охридски архиепископ и с тога није Вукашину ни мало нужде, да се мири с цариградском патријаршијом. Но манастири у Св. Гори трпили су због оног раскола између грчке и српске цркве, јер, као што иише Јосиф Милер у 81ау. ВЉНоЉек I. 134., Светогорцима би забрањено примати у своју заједницу од српских архијереја рукоположене, што је дакако при великом броју српских монаха у Св. Гори било иредметом жестоких распра и узајмних озлобљења. (Н. Гласник VIII. 127. л. Снгпмион ом. крпсст. н Скдтон Горт. Ме;кд\' проунмч. о томг., уто ку неирннммдтт. нондхокт. серкскнхт. нл ск. Гору. до ко^соедннеиј а Серкокт. ст. констднтннопо.и.сион) ||сркокЈ1о; МигаН, Кввал Ле Сћгопо§гарћ1е ћуиапЂте II. р. 682.—683.; 81ау. ВЉ1. I. 234.—327.) и ја мислим, да је онај пут Исаије старца у Цариград к иатријарху Филотију, који се у животу његову на стр. 75. и 76. ирича, био први пут Исаијин и предузет у том Светогорском послу, јер се у тој причи о српској земљи и српској цркви ништа не помиње. И може бити, да је по упутству самог патријарха Филотије Светогорац Исаија и дошао у српску земљу кнезу Лазару на измаку г. 1374. »н скд^оугетћ гету о кештн м. т<га/1/К

о н(>ед|.реуент.н ^ћдокт. (о отлучењу цара, патријарха и архијереја српских). Кнез упути Светогорца патријарху Сави IV'., који се нисао негда »Пдтрнгарх Сркомћ н Грккомк ' — »н 1н:дкд оумодн 1сго о семк рду;дрт.шеннн." Но како је управо текла та ствар и да ли се онако свршила, као гато се нрича у животу патријарха Саве IV., — Бог в±ст! Акта и документа каква о том нема, па ко и без акта и документа жели што подробније знати о тој измири, нек чита повест, која је, као што нас уверава г. Панта (Гласник ГХ1У. 278.), нисана пре 1376. и то сувремеником цара Уроша, и нека прочитава коментар Пантин на ту повест у том истом Гласнику на стр. 284.—292., а ја се задовољавам с тим, гато из наших извора (ГСонстантина философа, Данилова цароставника и живота патријарха Јеврема) знам, да настојањем, трудом а зацело и ексодом кнеза Лазара од год. 1375. »шкдетк 11Дгрн1Л(н.хн1л Копстднктнпд грддд ск срккскомк ндтршдрхшмк Кћ Д10Г.КН II скмнрсннн II Кћ №ДННћСТКТ.. У рукописном саставу Павла Гитера (Витезовића): Оп^о, рго^геззш е(; бша — с1отин КетапјГае пише: „Визаи — асс1(;18 11;а(|ие АгсћЈерЈвсоро, Ер1всор18, А1>1)а(;Љш, РгеЉу^епа е!; Мопас1н8 ге§П1 зш, сипсЉсјис К о }.11 !1, и 8 е1; ВагопИшз - ипаппт отп1ит сопвепви е(; арр1аизи 1трега(;оп8 1;11;и1ит а88итр81Ц — АгсМер1зсорши ^иосртс Ра(г1агсћае 11(и1о 1П81§;111У11; —; ЕрГ 8соро8 уего, ^иогит ега!; 12., соп81;11;ш1; те^гороШаа, ас 1(1ео Со1181;ап1;тороК1;апи8 Ра1;пагсћа сит 1трега1огет ас Ра^магсћат — а1> есс1е81а Сопб1;ап1;1ПороН1апа ргозспрзЉ 111 с^иа рго8Спр1;шие егап1; и8С|ис ас! Еааагит ГЈебЈкЦот, сјсп 11;егит 1п ^гепиит Есс1е81ае Ог1еп1;аН8 рег 1оп§аз ргесез пес аћз^ие т§ - еп1;1 гесер1;и8, 8егћ1епвет Котапо Опеп1;аН Есс1ев1ае геишу И ." Гитер каже у том повесном делу, да је „ех Маиго Огћто, А1Ља1;е МеН1;еп81"; но из приведеног и из других места, којих нема у Орбину, види се, да се он и другим изворима (српским или „босанским") служио. Препис тог Витезовићевог новесног састава послан ми је био из неке јавне библијотеке у Београду, но препис је тај пун погрешака, али на то се нисам баш толико љутио, колико се свеудиљ љутим, што већ једанпут Академија Загребачка не почне издавати повесне саставе (који се јога у рукопису налазе) Навла Витезовића, сувременика нашем кроничару грофу ђурђу Бранковићу, који је куд камо критичнији био од тога грофа нашег. Сава IV., патријарх негда Србом и Грком, преставио се 29. Аирила 1375. и упражњено смрћу његовом место требало је попунити. Но како да се нопуни то место и ко да постави патријарха или ко да сазове сабор — ако се саборно или на сабору имао поставити он — и где и у ком месту да се сабере сабор ради избора патријарха — кад нема цара? ;кј\$\ј\Ј\ГЈ\-.гл (Наставиће ое.)