Stražilovo

Б Р . 25.

СТРАЖИЛОВО

393

0 КНЕЗУ 1' А (Ј II 1> А 1Ј Л, А (Нас Нисам ириповедач те зато и не цишем новест о кнену Лазару, већ само расирављам историјска нитања, која се тичу кнеза ЈЈазара. Л ко тражи повести, ено му књиге, у којој су животи архиепискоиа и патријараха српских, које су Данило и други написали а нокојни Даничић у Загребу г. 1866. издао, на иек чита у тој књизи повест о расколу и о измири цркве (стр. 380.- -383.); и ено му живота српскога патријарха Јефрема (>Љгте књ. XVI. 38.; Србљак београдски од год. 1861. лист 152.)иустаринама Хиландарским од II. Дучића (Веоград, 1884.) живот старца Исаије, „коме— као што нас уверава г. издавач на стр. 66. - нрииада сва заслуга, што је скипута анатема са српске цркве, владалаца, свештепства и народа за вријеме кнеза Лазара и срнскога иатријарха Саве". »СћН Нр€110Д0БН1>1 ОТ1>1|1> 11ДН11. Н <;Д1Л НИШС у ЖИвоту његову — шстк (шждепЈе н кћспнтаије српкскме ^смлс, о'п> бнлрхЈе глаголсмје Д11.1 д и 1> родн н:е се н(|п слглодр1>лг1|11 ккссе срћпскме /смлс п подоуидкскме п номорскне н дркднлшкЈе скетом крдлп Оуронш" а то по г. Дучићу значи, да се „Исаија родио у сриском, Молимљу, за вријеме краља Стефана Дечанскога". Но да се Исаија родио за краљевања Стефана Дечанскога (1322.-1331.), да кажемо 1324., би ли се онда за њ могло рећн, да је после смрти старца Арсенија око г. 1347., кад му је било тек 23 г., изишао из Хиландара пкћ мт.сто ве^млмшо ск оуV е II н к о м 1> с к о н м I. С н л к е с т (> о 1.1 к" и отуд дошао у светогорски манастир св. Пантелеимона — (рушки м.) нрије 1349. (в. стр. 72.), и да је око 1374. већ био стараг^ кад му је било тек 50 г. ? Ја мислим, да се Исаија тај родио за краља Милутина (Уроша II.) у ггочетку 14. века, ине у „сраском Полимљу (а зар је било и другог каквог Полимља?) већ у Липљанској епархији, која се помиње за тога краља и архиепископа Никодима (в. Шаф. Рат. Летописи стр. 54.) и даће оно „епдрхЈе ЛнмднЦскме) бити погрешно написано место »Лннл1дн(скме)." „Наш је Исаија радио — вели г. издавач његова живота — и на пољу књижевном. Знајући добро грчки, • превео је Диоиисија Ареопагиту по настојању митрополита серескога Тодосија. У драгоцјеном запису о том пријеводу споменуо је у кратко пораз српске војске на Марици 1371. под краљем Вукашином и деспотом Угљешом". Па кад је тај наш Исаија знао тако добро грчки, да је најтавнијег међу светим оцима у стању био превести, нашто је онда два пута повео са собом у Дариград: „4 најспособ-

ЛАЗАРУ. И. Р У В А Р А Ц. вак.) нија калуђера, два Грка и два Србина, који су зиали изврсно грчки (?), а један је међу њима био и дубоки зналац канонског права" (који ли је између те двојице или оне четворице био тај велики канониста XIV. века?), као што г. Дучић пише, или као што се много скромније у животу патријарха Саве IV. каЖе: »погетћ же Исаија ск совом) уксгкндго iii. д о г> (i о д г. г с л е х 1> бмкшдго н(>отд скетмге Г (и.1 кир>> Теофднд, н дкд оууеннкд (своја) Спликсстрд н Ннфопл ск снмн н Пнкоднмд. гллголомк тлкковдтели" „Грка родом", као што се додаје у животу „нашег Исаије" ? Натто Исаији, „који је добро ", и његовим учепицима, „који су изврсно грчки знали", још и тумач, Грк Никодим? Но нити је „наш" Исаија, родом Србин, зиао онако добро грчки, иити је ои преводио Дионисија Ареопагита; а онај »Ниокг Нсдјд" који је преложио »свлтддго Дноннсшл Лреондгнтл, отт, мт>ногонримљдрдго ii \л>ДО;К1>11ЛДГО ii 3'г.ло скжнддго и^мкд Слннкскд кт> идип> |,л^мк 1> слокт.иксктјн ", није био родом Србин већ Бугарин, и као Вугарин »нонљшдснт. кмкт> мнтроиолн томт> когосндсидго 1{|ддд (Јт.рд кн()1> Теодоснемт> а Сер је тада била престоница Јоана Десиота Угљеше — преложити поменуто дело — пише у заиису онако 0 »0\'бн1снин мжжд хрдкрдго десиотд оуглкша или као што други нешто млађи сувременик, а опет Вугарин, у животу преподобног Ромила, родом из Видина, вели: »Слоууи се укшсине бмтн хрн стј дн к сткк и и н ш д г о (сћп8^ат88Ш1ш) деспотд Оуглшше" (Гласник IX. 254.). И само да тај Исаија — не онај наш, већ бугарски старац Исаија — не уметну и не додаде оно неколико речи у том запису, све би му се опростило! Но због те две три речи или због тога уметка господин се наш Панта тако ражљутио на њ, да ја јако сумњам, да ли ће се он и сада, кад је сазнао, да писац записа тога није био Србин већ Вугарин, и да он Дионисија Ареоиагита иије преложио с грчког на сриски (ч. Гласника књ. ГХГ V.) већ на словћнскибугарски, мало одљутити и ублажити. А и како да се г. Панта не наљути на тог Исаију због ових речи: »н костн нхт> (Деспота Угљеше и краља Вукашина) пддошд н непогревени пркБмшл" (а то је онај уметак), с пуним правом и тим већма, кад је он — г. Панта — љета од створења света 7380. (не знам којег месеца и којега дана у месецу) нашао и открио гроб краља Вукашина у Сушици код Сконља. Но ос-тавимо мртве, нек иогребљују мртваце, и нек истраЖ УЈУ и откривају гробове упропаститеља српске ца-