Stražilovo

Б р . 25.

СТРАЖИЛОВО

389

ОЛГА.

11 Р И ii 0 В Е т К А И 3 Ж И В О т А. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИКА. (Свршетак.)

(Д1 им уђе, приђе мени, пружи ми руку па »||| прошапће: »Хвала вам, Олга«.— —Тојебило све, јпто сам ја чула. Осетила сам, какоми је грчевито стиснуо руку, па онда ми се на очи павуче нека љубичасто жута магла, ијаништа нисам видила. Хтедох поћи али ми ноге беху тако тешке, као да ми је ко олово о њих притегао. Но то је трајало тек неколико тренутака, на онда пођох до столице да седнем. Док сам ишла, морала сам се одупирати о зид, јер сам корачала бапг као оно болесник након тешке болести. 11огледам на њега. Он ме је са сажаљењем гледао па кад ја у једап мах посрнух, пружио је према мени руке да ме прихвати. Али мора да се сетио свог новог положаја, јер па мах се трже и застаде. Помисли, како је мени било у тај мах. Шта ли је само хтео са оним, што ми је рекао? На чему ли ми се захваљивао? Јели можда већ онда знао, како сам га ја узела у обрану, или се сетио, да сам му нисала, да му све нраштам? Бог би знао, ја не знам ни данас. Али дај да ти приповедим даље. Неко време бејасмо сви заћутали. Онјекорачао горе доле но соби, Ружић се забављао својим послом, а ја — ја сам прибирала снагу за опо, што ми је ваљало да кажем. »Ружићу, будите тако добри, оставите нас саме«, замолим онда Ружића. Он ме је послушао. »Олга, тако је морало бити«, рече ми Иа-

вле, пошто Је гужић изашао, затим се хитро дохвати шешира и хтеде поћи. »Станите!« викнем ја за њим готово заповедајући. Он стаде као нрикован. »Куд бегате, чега ли сеплашите? Не бојте се, ја вам нећу ништа пребацивати. Не водите бриге, ја нећу сметнути с ума, шта сте ви дужни својој заручници, ја никад нећу заборавити, шта смо ми једно другом од данас. Ако вам је можда пошло за руком да ме заборавите онако, као што у вашем садањем положају ваља и треба, ваљда нисте заборавили, каква ми је душа. Та ако не умете више да претпоставите, да имам памети, претноставите бар, да имам васпитања ц поноса.

Његове се очи за један мах склопише, тада ме погледа и пређе руком преко чела. »Па шта хоћете, Олга? Говорите, ја ћу вас слушати.« »Седите, ја хоћу с вама о нечем да говорим. Он седне. »Хоћу да вам кажем«, наставих, пошто је он сео, »да је ваше понашање према Ружићевима неумесно, и ја вас светујем, да га измените. Ви од њих пемате искренијих пријатеља, на би вал>ало да се постарате, да то њихово пријатељство сачувате. Они вам се ничим нису замерили. Или сте им можда у грех уписали, што вам новац ваш, што је био у њих, нису одмах нослали? Па то они нису чинили ни из каквих других узрока, већ просто зато, што сге им ви у погледу тога дали врло неразумљив налог. Би нишете, да вам новац одмах пошаљу, а додајете, да ћете по њега доћи сами. Па зар сте се чудили, што су неколико дана чекали, или ваш долазак, или јаснијм налог? Хоћете, да вам нађу и узму стан, а не велите, да ли за вас сама, или са више соба, јер о томе, кад ће вам бити сватови, не споменусте баш ништа. А знате добро, да је, кад оно пођосте, била реч, да ћете и као самац стан променути. То писмо ваше у опште је писано врло збуњено и нејасно. Изиштите га од Ружића, на ћете се уверити и сами о свему, и видићете, да су доиста сасвим добро урадили, што су чекали ваш долазак. А ви сте их с тога можда осудили. Тим, само тим их можете теретити, јер других узрока немате. Ил су вам можда зато криви, што су хтели, да ви будете срећни? Метните руку на срце, па реците, јесу ли они заслужили, да их вређате? Ја сам, видите, доникле умела да вас извиним, што сте онако писали, јер знам, у каквом сте расположају били онда; али њих, који преко свега тога прелазе, њих је ваше писмо морало увредити. Они су дакле увређени, а пе ви. Пробајте мислити, па ћете се увериги, да сте погрешили, а ако не друго, бар та ногрешка се даје поправити. Чула сам, да нећете ни мом ујаку да одете. То немојте чинити, себи у хатар не. А не бојте се, пико вам од мојих неће ништа спомињати о ономе, што је било; нико вам неће ништа нребацивати. Они ће вас иримити као и до сад што