Stražilovo

390

Б р . 25.

су. Ја саж их зато замолила. Што се пак тиче оног другог иисма вашег, рећи ћу вам само толико, да сам се зачудила, што сте га онако писали. Таквом нисму никад се нисам надала од вас, јер га нисам заслужила. Нашто онај тон, који нровејава цело то писмо? Та за име бога, зар оно, гато сте хтели, нисте умели и друкчије рећи? Јесте ли тим хтели да постигнете то, да ја лакше и брже поднесем оно, што имам да сносим ? А нашто такав рецепт мени? Та ви тек знате, како сам ја јака.« Док сам ја то говорила, зарио је он свих десет прстију у косу, главу је оборио доле, и гледао пред-а-се. Неко време смо обоје ћутали. »Али за бога, Олга, та ја сам онако писао за то, што — —« »ћутите, Иавле,« прекидох га ја, јер сам видила, да му је тегако говорити, »ја не тражим од вас никаква нравдања, али вам могу рећи, да знам много гато-гата, о чему ви можда и не сањате. Да, мало не заборавих; имам јога негато да вам кажем. Било је пекад. а ја сам вас замолила, да ме лечите. Би сте реч одржали, излечили сте ме. Хвала вам! Ја сам готова, сад можете ићи.« Еад сам' завргаила, погледам на њега. Бидила сам, да је хтео нешто да ми каже. али се устезао. На мах ми поглед окрзну заручни нрстен на његовој руци, прстен, који смо обоје тако скупо платили, То је било и сувише много за мене у онај мах; снага ме издаде, ја цикнем из гласа, а он зграби гаешир, па као махнит излети на поље. То је, видшп, био наш последњи разговор. Али смо се пре венчања му још једаред видили. Било је то бага у очи онога дана, када ће поћи по девојку. Таман ја хтедох у библиотеку, а он изађе из ње. Поздрави ме, прође крај мене, па онда се, корачајући, осврну и погледа ме. Тај поглед остаће ми вечито у памети. Тај поглед су требали видити његови. Можда би се у онај мах већ покајали, гата су с њим учинили. И — он је отигаао, венчао се и сад је већ три године, како је ожењен. Знам, да би волела да знага, каква му је жена, и да ли је срећан, па ево ћу одмах да ти кажем. Жену му не познајем — никад је нисам видила. Оно, гато о њој знам, знам по казивању других. Немој мислити, да сам се ограничила само на нросте сокачке гласове. Не. Ово мигаљење о њој стекла сам ја од оних, који су бивали уз њу, и могу ти рећи, да није

ни близу онаква, како је Павле замигаљао да би требала да буде његова жена. Знам из најпоузданијег извора, да му је брат једном, — када му је нека рођака преговарала,. што наваљује на Павла, да се жени том девојком, те ако му је она тако омилила, нгго је не узме сам, одговорио, насмејавгаи се: »Та ја је не бих узео, да има милијоне!« Знам, да је Павлу Ружићка, када је с нама последњи нут говорила, пребацујући му по негато, споменула и то, како сав свет говори, да му заручница нема готово никаква изображења, а он је није нимало узео у обрану. Све, гато је на то одговорио, било је: ,то је ствар укуса'. Па све то кад узмем у обзир, не заборављајући, какав је Павле, велим ти: Оиа може биги ваљаиа жена, али није оно, што је Павле тражио, и ја сам уверена, да он није задовољан. У то нисам сумњала само ја, већ цео свет, а томе је понајвигае повода дао он сам. Откад се оженио, — приповедају они, гато живе с њим у месту — постао је сасвим други човек. По свом његовом држању и понашању, видило се, да не мари ни за што, и да је женидбом негато друго очекивао. Када се женио, казивали су му његови, светујући га, да их послугаа, па се неће покајати, јер ће живити господски. Таст ће му одмах куиити кућу, кола и коње, а све то уз богат женин мираз, али он се касније уверио, да од свега тога није било нигата. Шта вигае, чула сам од људи из Павлова места, како се тамо из најпоузданијих извора зна, да он ни у миразу пије добио оно, гато му је обећано и чему се надао. Јадни Павле! Душа ми задрхће, кад помислим на те гласове. Када га једном запитах, гата су значиле оне његове речи: ,да сам пре имао ову памет боље би било' — одговорио ми је, како ме је већ пре неколико година хтео узети, али су га његови одговорили, па се иокајао, гато их је послушао, а у онај мах, кад је мени те речи изустио, покајао се за то поново. Дај боже, да те речи никад више не понови. Јер замисли само, како је Павлу тек онда, ако је и у материјалгшм околностима преварен. А ја не верујем, да је Павле срећан и задовољан, а не бих веровала ни онда, да ме цео свет о том уверава, јер њега нико не зна тако као ја. Право је он рекао, да му је суђепо, да носи целог века образипу, — он је носи и сада. То ти велим ја, која га једина зпам без образине, која га знам онаква, какав је. Дешавало се, да сам после женидбе му била