Stražilovo

Б р . 25.

СТРАЖИЛОВО

391

с њиме неколико пута у друштву, јер сам послом неким морала ићи у место, камо се он одселио. Он је тада обично хтео да буде весео. Често је чак раскалашно звиждукао, а покаткад и попевао, али кад год сам га таква видила, увек ми је на ум нао онај Хајнеов стих: ,,^Уоћ1 зе.ћ' 1сћ 8роЦ с1ег <1етеп Мипс! шп8сћ\уе})(;, 1Јпс1 зећ' г!е1п Аи^е МЉеп 1го1;21§Нсћ, 1Јш1 8ећ' с!еп 81:о12, с1ег сћупеп Виаеп ћећ!, 1Јпс1 е1еп<1 1)181; с1и <1осћ, е1епс1 ^е јсћ." Хтела би мозкда да знаш, јесмо ли том приликом и разговарали, па ево ћу и на то да ти одговорим. Говорили нисмо никад. Нас смо се двоје само поздравили, од прилике као што се поздрављају они, који морају да се познају. А кад сам крај њега пролазила, било ми је тако, као што би било теби, кад би прошла крај гроба, у којем лежи, ко ти је био све, а ко те је до срца увредио. Јер, видиш, све сам некако поднела, али када су му његови у оно време баш, кад се оженио, налагали, како како сам ја била она, која сам му нанела невоље неким подлим делом, којега би се гнушала свака поштена душа, а он им је у неким тренутцима и сам новеровао. То ме је тако заболело, да сам мислила, е ћу пресвиснути. Али се тешим тим, што ће морати наићи време, кад ће се и он и сви његови уверити, ко сам била ја. Чудила си се, како сам ја могла бити у његовом друштву? А за што? Па кад је он умео пред-а-мном бити весео, умела сам и ја иред њим. Тек ваљда га нисам могла пустити, да мисли, е сам у томе иза њега заостала. И ја ти могу јемчити, да ме он никад неће друкчију видити. Било је само једиом, и то на брзо носле женидбе му, док је још био у нашем месту, када сам застрепила, да ми не опази сузе. Док је иоследњих дана радио у Ружићевој писарници, уђем случајно унутра, јер сам видила, да је писарница отворена, а то је био знак, да у њој није било никог. Прошав крај његова стола, видим да на истом лежи неки његов посао. Наднесох се над тај посао. а мисао ме одведе далеко у прошлост. Нешто кврцну. Ја се тргох, — то беше моја суза, што је канула на хартију, коју је писала његова рука. Тек сад сам дошла к себи, те брзо излетим на поље, јер сам чула ход — он је долазио, вратио се по нешто, што је заборавио; али сам ја за времена умакла. Сутра дан сам чула, како се Павле љутио, што је неки руконис морао поново радити, јер је на једном месту био помрчен. Би ли се и онда

љутио, да је знао, да је то био траг моје сузе? Али нећу више да те морим казивањем, рећићути само још ово: На неколико дана после Павлових сватова, писао је Ружић његовима, да с њима за навек прекида, јер га је ионашање свију њих јако увредило. На то писмо одговорио му јеПавлов отац одмах. У писму том молио га је и преклињао, да им опрости и .да им поново пружи пријатељску руку. Мора да се јако покајали са свога поступка, јер иза тог иисма дошао је и Павлов брат Ружићу, и рекао је, да га је отац послао, да посредује, не би ли се какогод измирили. Али је све било бадава. Ружић им није опростио. Том приликом му је Ружићка рекла све, шта је било између мене и Павла, говорећи му, да се ја понајвише жалим на њега. А он, знаш, како се извињавао? Рекао је, да је он о целој ствари врло мало знао, да мене врло цени и поштује и сам, да се, како ме зна, и Павлу ни мало не чуди, што ме је заволео, али ја крај свега и опет нисам девојка за Павла, јер ја имам врло мало мираза, а главно је, да Павлу буду осигурана леђа. Док је то говорио, можда није ни слутио, да ми је тим дао задовољења. Да, ја доиста волијем, што ме је Павле напустио за то, што сам сирота, него да сам на месту оне, коју је само зато узео — да му осигура будућност. Жао ме је само, што ја нисам била онда код Ружићевих, кад је он био тамо, али ма кад било, мораћу с њиме говорити много, врло много, и то онако од срца, као што бих ја хтела. Само што ћу на то можда дуго морати чекати, јер откад Павле није у нашем месту, његови врло ретко долазе. Видила сам му само сестру. Она је прошла крај мене, па, помисли само, није ми се ни јавила. Да је ма који од браће јој био уз њу, без сумње би је другом понашању поучио био, али у онај мах остављена сама себи, пронашла је, да не треба да ми сејави. Мене је то њено понашање изненадило, јер смо се нас две познавале, — али ја сам јој онростила. * Из свег мог приповедања видиш, дајадрукчије судим о Павлу а моја околина друкчије. Ко од иас има право — будућност ће ноказати. Али нека је доста. Шта је са мном после било, знаш. Ја сам читала, тражила сам весела друштва, путовала сам, једном речи, гледала сам да се иа сваки могући начин расејем и разонодим. Да, тако је било. А сад? Па, шат и мени свану лепши дани!