Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р . 36.

јану све одлучнији положај заузимала и књижевности сигурнији основ поспешна развитка дала тим, што је књижевничком делању створила иодстрек по важини и обиму а песничком стварању дала пуноћу и бујност, која му приличи. Из тих су тежња ироизашла сва она естетичка убеђења, која су истина ређе, али тим одлучније избијала у расправама, максимама или скицама више њих, а најодлучније у 15ајансковим, те благодетно утидала на свако поље књижевности. Тој опозицији, која се пред очима свију па ипак без икаква отпора произвела, највећма служи на дику то, што је са великом бистроћом схватила нужду, да се књижевност дигне на новим основима а уз то да се маха даде и подстреку већ достигнутог позитивног знања и умења у образованог света, само што но њиховој намери није књижевнисање смело бити сиграчка, нити је ваљало попримати све од осталих развијенијих литература те натурити словачком народном духу, него се морало развити нрема словачкој народности а уз свестрано оплођавање. Генијалним се једним дохватом, који не сведочи толико иолет те епохе уопште, него шта више увиђавност појединаца, увидило, да се за Словаштво крај силних ранијих творевина у народном духу а крај никакве историјске традиције материја за развијање особена душевна живота ув наслањање на суплемене народе у особеном народном духу крије. Тесна и неразлучна свеза творачке снаге и мислилачке увиђавности ваљало је да прокрчи и углача нута на свим пољима, па ако се тај пут једаред сазна као прави пут, те се но њему пође, да се може знати, да ће песници, ако озбиљно стану у службу узоритој музи, свој узвишени позив и извршити и извојевати себи признање образованога света. Тим се обележава почетак нове књиагевне ере. Са истом кртошћу начела, оштрим омеђивањем и разлучивањем, које је Влчек у анализи словачких песничких производа развио, хвата се за руку естетичка укусност Вајанскова. Уз то још долази и сучувствена душа, погођени такт већине словачких писаца, којим су лепоте са најбољих узора умели да сниме. Те тежње, које ирема незнатној продукцији малене једне књижевности доста велику множину смишљених рефлексија о несништву, о његовом задатку и техници садрже а уз њу се придружило и много важно откровење и оригинално разматрање уметности, — могле су и морале одлучно утицати на садржај, дух и на цео правац лепе књижевности те допринети, да се унутрашња њена вредност дигне. Дуго још пре но што је млађани Влчек с кри-

тичким увиђењем и са нормама вешто изведеним из вечитих закона о лепом, метнуо мерило на тежње појединих словачких песника, које су често граничиле иа манитост, те прстом показао болесну презатегнутост душевне снаге, која је претила да ће многога у практичном животу довести до тога, да се неће знати наћи, избила је у бујној клици премалећа у зачетку, што је на жалост мало трајало, на прилику дивљег изданка Хвјездослављева песничка душа, која у својии почетцима чини утисак нриродне и наравне снаге, која и без изричне намере утиче. Као песник занесен чаровним миомиром и загрејан унутрашњом топлотом — а тим је природа непосредно га одарила — без упливисања савршених уметничких облика, низао је он мисао на мисао а није био у стању богаштину им савладати и у уметничком их облику удесити. То уметничко извађање било је у њега још јадно; тих шипарачких дана доказао је више пута нему несвест, услед које није могао свој патос разбистрити, заронити у дубине душе, њихово биће дознати и изрећи. Отуда нејасност, силни елиптични изрази, лабавост синтактичних конструкција и немоћ, да природи тамо, где она умукне, даде јасна израза; све мане, којих има тма божја у његовим првенцима. Па и ако је критика с нравом онако прешла на дневни ред преко првенаца његова духа, које је под псевдонимом Јосиф Збрански управио на љубимца-песника Гранске долине (роћгошку вреуес), на Андрију Сладковића, не може му се за младе године одрећи јачина карактера, морална воља, етични патос, па и кад човек у обзир узме само књижевну му радњу, а то га је све сачувало, те се у пребујној снази није сатрео, него шта више и у околностима, које се не могу узети, да су повољне духу, што напред тежи, у дубокој тишини ступио на оно земљиште чисте, узвишене врлине, коју људи зову идеалном, те тако постао јасан, чврст и јак, да је са висине рођене своје душевне племенитости могао свет посматрати и приказујући га пресуђивати. Крај важнијих му радова, које је саонштио у алманаху „Жргес!.", ваља истаћи велику његову фантастично-алегоријску композицију „ОМаку", која додуше подсећа на туђинске узоре, али са дивном дикцијом, са смелим и узоритим мислима и разузданом фантазијом мораде пробудити наду, којој Влчек у својој литератури права израза даје: Хвјездослав, чим само буде постигао концентрацију и јасност мисли, заузеће оно највише место треће генерације, које је у првој Сладковић а у другој Кубани заузимао. ће се.)