Stražilovo

746

Б Р. 47.

загрли оца, — да ми иеко три села поклони! Ја ћу бити ваша Мара. У речима тима беше силне воље. Старац затресе главом, а око усана му се ирели мио смех. На једаред се отворе врата. Унутра јурну Ољша. Зачудио се, па стао на нрагу, као да се прилеиио . . . Нестаде му мрака с лица, него свану радосно дивљење.

— Мара! — оте му се преко усана, па седе на клупу уз пећ. Мара оде к њему, па га ухвати за руку. — Не тагсо, не тако, — умеша се Бохунка. —• К нама се не долази кроз прозор него на врата. — Ова бура ће срећно да прође, — помисли Мраз у себи, кад виде, како се раздешена армонија удешава на стари начин у кући старога црквењака. (Свршиће се.)

0 КШУ РАСПРАВЉА (Наст С муком, дакако, и којекако, али тек сам се докотурао до г. 1389. илити до боја на Косову, у којем је ногинуо кнез Лазар; и сад да ми је само претурити и ту катастрофу! ГТрво ћу по свом обичају поменути изворе за повест о том боју и казаћу, какви су ти извори. 1. На реду је иисмо кпеза Љхзара власгелнну Ђогумилу у Скокље, које је г. Панта Срећковић у књижици: „Краљ Вукашин убио цара Уроша" на страни 29. нриопштио. Писмо то ја сам у овој расправи већ једном поменуо, али се и г. Панта писма тога, које је неки Хаџи-Јордан изнашао, не једанпут, већ до јако четири пута дотакао, и то у Гласнику књ. ХБУ1. 222. и ГЛ1. 273., и у поменутој књижици стр. 26.—28. На првом месту рекао је Панта: „у једном ориђиналном писму јавља кнез Лазар своме једном крилном заповеднику, војводи Богумилу" и т. д.; на другом месту каже, да је у некој највећој и најзнатнијој збирци српских старинских књига видио једну старинску књигу. а ари крају у истој ирилеаљено оригинално писмо кнеза Лазара, писано пред Косовску битку своме војводи Богумилу и т. д. Доцније, а услед напомене Руса Јастребова, који је добавио то писмо а управо ону старинску књигу, у коју је уаисано то Писмо, попустио је мало г. Панта од ориђиналности, али је ипак остао при том, „да то писмо припада кнезу Лазару", и за потврду тога уверења свога навео је такав доказ, „ који " — као што Панта вели — „ не може иобити нико Нико неће то ни покушати, јер сваки, који има здрав ум, на први ће поглед увидити, да је цело то писмо, о којем је овде реч, од прве до последње речи измишљено, и према том сваки би се онај изложио општем смеју, који би се озбиљно упустио у нобијање доказа борниранога и сујемудренога професора српске повеснице у Београдској великој школи. 2. У Х-ој књизи Гласника приопштен је ферман

ЛАЗАРУ. И. Р У В А Р А Ц. вак.) или писмо, којим је султан Бајазит снровео тело султана Мурата, који је убијен на Косову. Спроводно писмо то управљено је Брусанском кадији и писано је у половини м. Шабана турске г. 791. У том писму каже се: „Кад овај мој ферман приспе, знано буди, да се по одржању битке, која се по наредби божијој на Косовском пољу догодила, мој отац султан Мурад, при свем том, што се он после виђења у сну свевишњем творцу помолио, да га мучеништва удостоји, невредим у потпуном здровљу с бојишта у чадор повратио; — па баш кад смо највећу радост и задовољство уживали, гледајући, како се одсечене главе банова под плочама коњских ногу ваљају, како неки с везаним рукама, а неки с испребијаним мишицама стоје, онда је изненада један, именом Милош КоиилиЛ, дошавши с лукавством и притворношћу, казао, да је исламску веру примио, молећи, да се у ред победоносне војске прими. И кад је по молби његовој пропуштен био, да ноге светлога цара целива, он је, уместо да то изврши, отровни анџар, који му је у рукаву сакривен био, неустрашимо на дично тело пресветлога цара управио и задавши му тешку рану, напојио га је мученичком слатком водом (шербетом). Пошто је речени Милош ово дело произвео, нагао је испред војника бегати, но од храбрих војника буде стигнут и на комаде исечен. Чувши за овај догађај упутио сам се био к мученичкој постељи, но цара затечем мртва; а у исто време десило се, те се и мој брат Јакуб-бег у вечност преселио." У Гласнику, где је писмо то печатано, каже се, да се оригинал тога султанског фермана чува у Цариграду, где га је бивши тамо српски канућехаја К. Николајевић у препису добавио и у Београд послао, а Друштву С. С. саопштен је српски превод из „књажеске" канцеларије. Хамер (Повест Османа, књ. IX. 339. и 340.) помиње три писма султана Бајазида I., ггасана после