Stražilovo

Б р . 47.

СТРАЖИЛОВО

745

Хоће Мара да га ухвати. Он је одгурне, да у мало не паде. Рука његова нађе се готова, и да удари. — Удри, Јане, удри, ако сам ти крива, — пође молити девојче кроз плач. — Не, не! Као пас крадем се око спахијског двора. Ваљда ће се, рекох, и милостивна показати! Ни трага! Па добро! Ал најпосле сам те ево добио. Па знај, данас или сутра кукурекнуће црвен петао на крову тог твог поочима. Ја ћу тамо бадити, ја, Маро, да знаш. Па нека ме ухвате, марим ја. Па нека ме окују у гвожђе, марим ја. Нека ме баде у тамницу, не браним. Нека ме жива сахране, — шта ми је стало ? Све за тебе, неверо. Иди, па им кажи, ево, и опет ти велим: Ја ћу да запалим то ваше проклето гнездо! . . . Што ломиш те руке ? Мара још један пут потеже Јану. — Ао да красне господске крпе! И Јан дохвати хаљину испод грла, па је раснлати. Сину врат у девојчета спрам сунца, што се поткрадаше кроз багремово лишће. — Ово ћу себи за спомен, — викну, па високо издиже крпу, што му остала у руди, — за спомен, да си била моја цура, док си ишла у сељачкој кошуљи и босонога са мном сено грабила. Па сад збогом, богата фина фрајлице! — Јане, ако бога знапг, молим те, опрости ми, опрости! — врисну Мара, па паде на колена. ЈХепа јој главица клону у траву, а она се заплака из свег гласа. — Да, да, вичи само, вичи. Нека дођу ти господари, да ме са псима извијају преко плота, као оно некад тебе, јест, тебе! Ти си им то све опростила. Али, ја, тако ми бога, не праштам. Погледај овај нож! — И нож севну, како га истрже из шпага. — Нека ми само дођу ти твоји нови пријатељи! Мара ућута. Само јој се краде из груди болно тајно уздисање. Она са свим друкче поче живети у новим приликама, па друкче и осећати. Што је последњих дана доживела, све јој ново, невиђено и нечувено. Је ли чудо, ако је заборавила на Ољшу, ако се и тешила, да његова мати не би могла сада више рећи, како је сироче, од куд нога, од куда јој рука-. Друкче беше с Ољшом, који знаде, да се Мара погосподила и да је за њ изгубљена. То баш ваљда и распламти још већма његову очајну љубав. Јанове очи севаху гневом. Јад и осећај увреде извргоше доброга момка у бунџију. Мара му обухвати ноге. Он је одгурну, па га нестаде. Јадна Мара оста сама. — Боже мој! Боже мој! — узе да кука кукавица. Згадише јој се оне господске хаљине. Згади јој

се цео господски живот. Дође јој и Јерма зла. Паде јој на памет оиај призор у филагорији. Поче да се осећа грешницом. Сети се Ољшине претње. Гроза је подиђе телом. Шта да ради? Да ћути, док изгору двори Ореховљански, па да јој ухвате Јана као паликућу ? У том јаду скочи са земље и отрчи очеву дому. Старац седи за столом и пише. Беше он и сеоски летописац. Свака новина, колико се родило, колико умрло, какво је кад време било, какви кад знаци на небу, — све то беше тачно побележено у дебелој књижурини. Врата се на прекладу нагло отворише. Адам Бохунка скиде наочари, па се избечи. Његова кћи дође, али не радосна, ни чила као пре, него бедна, несрећна, уплакана. Старац се не маче с места, него се окрену као да ће даље да пише. Мара га загрли, па бризну у плач, све вришти. Адам је лако одгурну од себе. — Шта те гони мени сиромаху старцу, Маро? Глас му мек, али пун бола. Нагло и испрекиданим речима исприча Мара, што је било у врту. — Помозите, оче, помагајте! Потпалиће кућу Ореховљанскима. Ножем ће их поклати. Њега ће убити. Ох, ја несретница! Као нем слуша старац тужбу и нлач своје кћери. — Јеси ли говорила о том с милостивнима? Мара одговори да није. А Бохунка поћута, понда затвори књигу и уздахну, те ће рећи : — Мој разум не допире преко плота око спахијског врта. Ти си се мене одрекла. У свом дому ја бих те сачувао од сваког напасника. За што те сад не бране Ореховљански ? — Помозите ми, оче. Нико ме више преко овог прага не ће извући. Адам пошље по господина учитеља. Мраз дође, па се препаде, кад види Мару. Одмах је нровидио прилике своје некад ученице. И нехотице пође испоређивати своју срећу с њеном. У многом му дођоше сличне, али су и различите. Он је већ телом малаксао, душа му уморна. Мара оде у вајат. Дуго се поћоше саветовати она двојида, шта да се ради. Учитељ ништа не да за Ољшину претњу. „Време ће показати, како да се боримо у таласима живота." Ах, а њему ни време не показа! Мара изашла из вајата, . . . права Мара! Нема на њој господскога руха. Опет се бели танка кошуљица. Синуло јој лице, а ход се исправио. Учитељ се дивио здравој памети девојчиној. — Ја не ћу бити госпођица, — рече Мара, па