Stražilovo

738

СТРАЖИЛОВО

Б р . 47.

Чујем једаред, како рече нана дади: — Иде ми — вели — вече, иде ми бритка сабља за врат. — Гром је спалио! —■ на то ће дада. Опет, рекох, баба Стојна Бумбића !... Некако иосле Петрова пошље нана бату у варош с неколико џакова зоби, да прода. — Нека! — вели бата, — Пред зору ћу. — Немој, рано, чекати зоре, него крени још с вечера, па можега ноћити где иа друму, те и коње напасти. Не ћеш бити сам. Ето, иде и дикин Милан. (Диком звала нана стрица нашег, како га прозвала, још кад се довела у кућу за покојнога лалу. А Милан ми брат од стрица.) Приволе се бата, па тако и уради . . . — Кад — то вече забасало наше теле неК УД У туђ е багатине, па га нема кући, па нема, а већ које доба. — Хајде, рано, да га тражимо. И нана мене за руку, па хајд. Тражимо ми, тумарамо, распитујемо... Нема! Кад смо се вратили, ударићемо на Дудварски крај. Је л' нана тако бага хтела ил се нађосмо туда тек онако, не знам. Кад догали ми до друге куће испред Дудварске, .. . месечина, да се богу мили, . . . а испод прозора Јашиних отиштогае се две прилике, па једна, она женска, уђе у кућу, а друга, мугака, удари преко пута. Нана избечила очи, па гледи за оним, гато прелази преко, да га очима прогута. — Ко је оио, рано? — пита мене. — Дугачки Стојан. Познао бих га, да га видим међу стотином. Отегао се пусти, вегаала би о себи кући донео, да га обесе. Прешао већ на ио пута, а сен му се спрам месечине још није извукао испод Дудварског дуда. Нани задрхта рука, па ми стиште моју, за коју ме држала . . . Дошли ми кући, а теле се нашло. — Било — вели дада, — у гумну за сеном. Није нани канда до телета, већ и не сачека, да дада све каже, него удри као у запевку: — Дадо, да тегаке срамоте на нагау кућу, . . . гато ћу ти кукавица! — Шта је, за бога? —• Она несрећа с оним дугачким анатемп.аком . . . под дудом . . . седе вечерас , . . — Па . . . та да дође у нагау кућу!

Дада се прекрсти, а нана се груну у груди... Сутра дан догаао бата из варогаи. Јога није ни коње исирегао, а ја к њему. — Бато. . . Утањио ја глас, као да ћу да му пригааием. Видио сам, да је страгано, како се синоћ нана и дада онако престравише. — Бато, Милка вигае не воли тебе. Он ме погледа. — Синоћ седила до неко доба онде, где ти седига, кад одега к њој . . . Нана стала за врата од вајата, па, чини ми се, слугаа. — С киме? — прекиде ме он, као да не може да дочека. — С дугачким Стојаном. Он испусти амове из руку. — Ко каже? ■— Ја видио синоћ својим очима. — Није истина. Па потеже да ме ћугаи. Нисам имао каде ни да се сагнем, кад ми пуче иреко уха. Први пут ме ударио у веку! Окрену се све око мене као на тањиру. У том искрсне од некуд дада. —• А 1пто удари тако, несретни сине ? . . . Истина је, да, истина је! И мати ти га је видила, . . . срамоту твоју и нагае куће! Нана се скаменила на сред врата од вајата, па се не миче. — Зар та у нагау кућу ? . . . Бата ии да иисне, већ бацио амове преко рамена, а коње узео за улар, па их води у појату. Не зна дада, гата је доста, кад почне, него тера даље: — Од како је темеља кућног, није тако чудо . . . Мени се сад тек даде на жао, па удри у плач. До у јутро нико од нас није вигае видио бате. Како је догаао био из варогаи, ни у уста није нигата узео, већ отишао... за цело Милци... Сутра дан пред вече дошао к мени, па ме зове: — Хајд, хоћега са мном у ливаде? Једва ја дочекао. Док он оиремао коње, стала мене трка то око коња то у кућу. Нани свану на лицу, кад рекох, куд ме бата зове. А дада се дала у посао, па вади бати и мени хаљину, да понесемо са собом.