Stražilovo

Б р . 47.

Други дан опет тако. Па ми још бата поклопио своју врулу. Поче да расвиће у нашој кући. Чини ми се, скинула баба Стојна проклетство с ње Ал кад ми близо Дудварских, а под дудом Милкиним седе и певају, а Милка почиње: „Оно моје, што ми путем шеће, Путем шеће а плећима креће, Чини ми се преварит ме не ће: Три иута ме лане погледао, А пролетос оком намигнуо, А вечерас брком насмејао..." Тек ми дошли до раскршћа, а бата ће, као да се пресетио: —- Гле, ја заборавио путо! — Ето пута коњу о врату. -— Није путо, —• опет он, — него кључ од пута. — Па хајд, ја ћу одјахати кући по кључ. — Не знаш ти, где је. Морам га ја потражити. Вратимо се. -— Иди ти сад, — вели, — лези. Мрзи ме, да опет идем. Ја ћу преноћити код коња. Јест, да! Одлазила нана неколико пута до појате. Коњи дрежде пред празним јаслама и фрчу од дуга времепа, . . . а бати ни трага у појати. Чујем ја, како нана уздахне, кад год се врати. — Још га нема, — уздахну, кад дошла већ трећи или четврти пут. Ока нису свеле ту целу драгу ноћ . . . Опет се насуморило у нашој кући. . . Да ти истину кажем, као и жао ми било бате, али ми и криво на њега. Ето, и дада и нана не говоре ништа лепо за ту Дудварску цуру. Па и стриц му већ говорио и говорио, да је се мане. Гракнуло цело село. Не помаже. И ја се већ завадио с Милкином сестром, па ни да је погледим. — Опчинила га несрећа, — вели дада, па куне, куне и девето колено Дудварске куће. Нана се већ сва пресавила од туге и невоље. Па кад јој још дође она мудрица, онај Јаша Дудварски, као да је тролетница хвата, па час бледи, час зелени А оп, што ти рекох, . . . ево ти га мало који дан . . . * * *

739

Од неко доба мој бата веселији. Па што веселији, али већ пе зна, шта ће да ради, само да угове дади и нани. Пази, како ће и да их погледи, па кечи сваку њихову реч и прати им поглед, бож' опрости, као веран пас. Како се што леио нађе, на прилику назиме, или теле, а бата: — То ћемо за сватове. Иа и не чека, да га когод пита, за чије сватове, или тако што, већ хајд одмах даље. А нана и дада стрепе, и да поведу разговор о том. У том ево једаред стрине. Овамо опамо, дође и на реч, због чега се и наканула к нама. Пође отезати: — Долазио ми већ толико паш рана (мој бата), . . . па ми говори и говори за ту Дудварску цуру . . . Нана се охлади. — А ја велим, — опет стрина, кад нико ништа не прихвати, — није она према њему прилика. — У стаман! — цикну дада. — Немој, дадо, тако! — утишава је стрина. — Не можеш ти то сад њему избити из главе, на да шта радиш. —• Да се ниси моја назвала, све бих те изнбгала из куће, — опет дада. — С Дудварскима не ћу у род . . . После тога бата ником пи речи . . . као да није наш, тако пам се отуђио. Више пута га ја видим и са — дугачким Стојаном. Помисли! Па се иомешао све с горима од себе . . У очи Аранђелова седи нана и дада, па чешљају перје. Ја се ваљам на кревецу. А наједаред нека кола — звррр, на прец нашу капију. Трже се нана. Дада подиже главу, па упрла очи у нрозор, токорсе да види. Ја скочих. Нису то само тек кола, већ и певанка на колима. Док кола стала, док ми чули певанку, у том и пушка — прас! Те неко иза свег грла дрекну: — Иху -ху! — То је дугачки Стојан! — повичем ја. А он окрену за тим онако храпавим гласом на сватовац: — »Простири платно, Рајина мајко!«

СТРАЖИЛОВО