Stražilovo

Б р . 51.

СТРАЖИЛОБО

оскверне славу Гундулићеву. Јадне главе, учите Гундулића, пак ћете ласно наћи, зашто он спомиње те невоље српске ! Ои то чини, да нохвали свој мио Дубровник, који је волио за длаку и слободу изгубити него издати свог госта. Очито је дакле, да др. ЈЈазо или није Османа прочитао, или је хотимице ствар забашурио; те управ да ти се згади, кад видиш га горопадно иисати: ко не види, ко ие чује у овоме тужпоме запијевању пјесников нлач на гробу срнске државе и српске госпоштине?« Дакле по N. ГлвЈи и његову натпопу, што је Гундулић онако опјевао худу судбину државе и куће Бранковића: то није учинио из ошјећања .српскбга, како ја мислим, него папротив из ошјећања протусрпскога; не да се исплаче над гробом срнске државе и српске госпоштиие, него да се над њима наслади! И тијем главни орган хрвадки у Далмацији хоће да уздигне славу Гундулићеву; а ми, који тако не мислимо, који говоримо, да се Гундулић у овом нјевању није из злобе непријатељске паслађивао, него да је из срца плакао над жалоснијем свршетком државног живота српскога народа, ми тијем скврнимо славу Гундулићеву! И то N. Г18<; доноси под пасловом »Србомапија у Далмацији« ! А куд ћете веће Хрватоманије ?! Кад бих имао посла са једпијем листом озбиљнијем и савјеснијем, ја бих му могао доказати, да у Осману нема пи једне ријечи, из које би се могло извести, да је Гундулић кућу Бранковића онако сматрао, као што му N. 1лб1; подмеће. Што је деспот ђурађ дао цару своју кћер за царицу, и што је ова пристала, да јој се браћа ослијепи, пјесник не чини одговорном кућу Бранковића. А да је натпоп стонски проучио доба ђурђа Бранковића и околности, које су га навеле, да даде своју кћер цару за царицу, не вјерујем, да не би већијем пјететом писао о овоме великоме и тако несрећноме српском владаоцу. Еаквијем пак пјететом Гундулић спомиње ову владалачку кућу српску, пајбоље се видп, што јој у толикој несрећи не спомиње ни издајство Вуково; а што је још знаменитије, Гундулић ниђе, ни једном ријечи, не осуђује политику деспота ђурђа, коју су западни писци толико осуђивали, поглавито с тога, што се није шћио напи подложити. Што више, слави Дубровник, који је дочекао и прифатио онако брацки несрећнога старога деснота, и готов био своју слободу изгубити прије него ли га султану нредати. Овђе се управо покажује

народносно ошјећање пјеспиково најјаче, јер савлађује оно религиозно, које је у оно доба владало, и ми се морамо дивити таквој свијести народној одушевљенога пјесника словинскога! Залуду N. 1лв1; подмеће Гундулићу, као да је он приписивао »расколу худом« црну судбину куће и државе Бранковићеве, и као да је ту судбину сматрао »заслуженом педепсом Божјом«, наводећи ове строфе: Али сва зла ова худа, Која трпиш сузна тако, Од вишње су правде осуда На живјење тве опако. Неијерством се твојим боли И наричи с њега јаде, Јер педенса с неба коли Јакше иде, теже паде. Али се ове строфе не односе па државу деспотову, него па Грчку и то стару Грчку, чије славе онако прије пабраја, па је пита: Ти ли си она пуна хвале, Која цијећа знања твога Зваше пуке све оетале Без разбора и разлога ? Ах, обазри сад се на те, II невољно биће пази, Невјерству су старом плате Садањи сви твоји порази. Ово с т а р о н е в ј е р с т в о се односи на ону стару пословицу : бтаеса ДЈев, пи11а Мев. То потврђује Гундулић, Када слави вјеруДубровника, ђе не разумијева вјеру католичку, него ону вјеру, којом је иоштовао уговоре међународне, ону вјеру, коју иије шћио сломити ни на мита ни иа пријетње турске, да изда ђурђа Бранковића, који се био повјериоДубровнику. Иван Гундулић у великом свом епосу ниђе ни из далека не обраћа пажњу на тај »раскол« (под којијем именом надпоп N. 1л8ћ1 разумијева пр ав о с л ав љ е), премда је тада у пуном јеку био и то баш у средини народа »словинскога«, чиј је Гундулић тако одушевљен нјесник био. Тако по Осману не зна се, да ли је пјесник католик или иравославан био. За то овај иокушај натпопа стонскога остављамо њему самоме, да га достојнијем именом пазове; а ми га нросто биљежимо, да се види,