Stražilovo

812

каквијем се оружјем служе хрвацки листови, и како савјеспо служе своме народу и истипи. * Н: * За вријеме Гундулићево по цијеломе балканскоме полуострву ширила се турска сила, која је пријетила цијелој Јевропи: а Пољска је тада била на врхунцу своје моћи, и она се најјаче опирала навали полумјесеца. Год 1622. Пољаци су страшно потукли турску силнувојску код Хоћима, коју је млади Осман предводио. Ова велика побједа највише се приписивала младоме краљевићу Владиславу. И за то Гундулић тако одушевљено њега слави, и у њега гледа већ јунака, који ће турску силу опет у Азију из Јевропе погнати. У томе запосу пјесничкоме Гундулић му се у десетом нјевању овако обраћа: Неманићу буд Стјепану Ти намјесник круне царске, Чим под тобом земље остану Српеке, рашке и бугарске. Па овако завршује ову одушевљеиу апострофу: Скокни коња по Косову, Гди уби Милош цара опака, А к бјеломе Смедереву Пошљи киту твојех јунака. Дух да одахне и почине Укопанијех пепео кости ђурђа деспота и Јерине, Кјех зет Мурат озкалости. Из овога се види, да је пјесника заносила мисао освете Косовске, као што се види, да у намјесништву царске круне Неманића гледа врхунац славе, на који се његов јунак може попети: што обоје открива жарку душу српску у пјесника. На ово ми N. Т ј 18( одговара, да ја ствар изврћем : да Гуидулић није желио осветити Косово, него да жели, да Владислав оћера Турке »свепеве«, јер пјева: Прико црна мора дони Осман сабљу врх кршћана; Прико црна мора гони Сад кршћански мач Османа. Као да ово не обуфаћа и Косовску освету, и као да освета Косовска не би тражила, да се Осман нрожене из Јевропе! Баћпасћх каћ)Пска већ је мало озбиљнија. »Треба ли да Србин буде онај,» који ту жељу

Б р . 51.

истиче? Мислим да не, то је желио и сам папа у Риму, који Србин није био; то је желио сваки Славјанин, сваки Кршћанин. Па то су и ондашњи Хрвати имали жељети«. Истина је, оида је сва критћанска Јевропа вапила јунака, даје ослободи од страха турскога; чим се наравно шћаше и српска земља ослободити. Али нам пјесник тога јунака позивље баш на Косово, да одане и почине пепео кости ђурђа деспота и Јерине, на да буде намјесником царске круне Неманића, кад освоји земље српске, рашке и бугарске. Отуда се види, да је пјеснику пред очима главпо српска историја, српска славпа прошлост, коју хоће да на нов живот пробуди; а како је судио о тој прошлости, види се најбоље, када сматра нашљество круне царске Неманића достојном наградом своме јунаку за тако велико ђело, јунаку, чија велика слава већ испуња свега свијета величину! А ако се овијем не открива српско ошјећање, српски понос, ја не зпам, чим би се друго могао открити. •X% 'I' До сада смо виђели, ђе Гундулић из српске историје тражи прилике, да прослави српске успомене и да их својијем сузама ороси; али то није доста ијеснику; ои иде још даље од Неманића; он протеже границе српске до обала егејскијех, према којијема лежи Троја укопана, а Александра великога називље Србљанином. Овако Гундулић не мисли без сваког основа, а као српски пјесник могао је тијем већијем правом толико границе српске размакнути и српскоме народу виндицирати славу Александра великога. На ово N. 1л8( одговара: »То је иовјесна ногрјешка, која је ироизашла од тога, јер су ' Србе повјесничари стављали тамо до Цариграда и још даље. Па и Златарић називље Александра великога краљем српским. Домаћи сви повјесничари кажу, да је Мацедонија српска земља, а покли је Александар Мацедонац био, по тому га назваше С-рбином«. То исто од прилике говори и БаћпасЈа ка(оИска, на још надоставља: »Гундулић је тако држао и егејске обале и обалне оне народе — осим Грка за Славјане. Мацедонци били су му Славјани. А је ли могао кога ближе њима приближити него Србе? . . . Него Србе, који су онда са оног силног величија несрећио пали били? Да, Гундулић ијева о Александру Србљанину, а мало више од једног вијека нослије тога, добар но-

СТРАЖИЛОВО