Stražilovo

Б р . 51.

СТРАЖИЛОВО

805

Но госпоја-Персину оку још није ништа умакло. Приметила је, а и осетила, да је томе са свим нешто друго узрок. — Ни бриге ти, душиде! (Кад год се мало наније, увек тепа.) Израдио сам. — Видим, да си израдио. Само тако, па ћеш као, и грк Совра, пецати рибу, да се имаш чим заложити. Немој ме тако гледати. Данас једну, сутра две, а прекосутра ће и кед на среду. Тако је то. — Умири се, голубице. Казао је: „Биће". То само Лука уме израдити. Хе, хе, сад нека поп врчи, на кога хоће. — Да ти нисам ја напоменила, не верујем, да би се ти сетио. Подао си се попу, па он ради, што год хоће, јер зна, да је грк Лука мама, који не уме ни беле прословити. 0, да сам ја мушка глава! — Ко вели? Ја се подао попу? Бре, нека само почне што, па га одмах стерам у тикву. Још он не зна, ко је грк Лука, ал ће осетити! Сви су уредници моји људи. А и шта се он меша свуда? Његово је „паки и паки", а ово је чисто народно. Јест! Кажем вам, прави Србенда, народњак, да му треба пара тек наћи! Госиоја Перса радосна, па се позкурила у кухину, да у то име спреми што бољу вечеру. А грк Лука запалио чибук, налактио се, па рачуна, колико би од нрилике могао нотрошити на сватове. * * * Изишао „стечај" у новинама и грк Лука га прочитао људима. 0, како му мило, кад погледи онде, где стоји наштампано: Лука Симић, с. р., председник. Није то прва, до душе, прилика, ал му мило! Његово име често је излазило у новинама Под „позив на конференцију", „изјаве", „припослано", кад у извесним приликама заиђу по селима родољуби, па купе потписе. А није то ни шала, иду новине на све стране, па ти име чита бели свет. Рачуна се и на тебе.. . Иначе је у селу као и обично, осим што је између попине и грк-Лукине куће наступило право непријатељство. Истина, нису они ни до сад били живац н нокат. Живели су, као што каже госпоја Нерса, и до сад онако „политички", ал сад Онај дан, кад је дошло до речи између госпоје Персе и попадије, биле су, као што знате, госпојаПерсине кћери код попине Десане. Десана им показивала своју опрему, на казала: — Удаћу се ове године, не ћу више да чекам. Нисам баш престарила нити ко чека за мном, па да сам на путу, али хоћу да имам свој.у кућу. После дошао и господин писар, па је с њиме

сваки час нешто мађарски говорила и смејала се. Очевидно је, да су што о њима говорили. — Ето вам инштитуткиње! — рекла на то госпоја Перса и забранила, да од сад не смеју нрекорачити прага поиине куће. Од тада су прекинуте све свезе између те две куће. Госпоја Перса пред женама, кад дођу у дућан, оговара попадију и каже, како Десанау „институту" није научила ништа. То јој је све, што зна нешто мађарски, па и то натрашке. А каква ће кућанида бити? Нити зна сашити, ни скувати. Само би да се набели ... („Ено, каква је само, — избечила се!") Да чита романе и да је облеће писар. Наравно, да је то дошло и нопадији до ушију, а и она спада у ону врсту жена, које не воле да остану ником дужне. Развезла и она о госпоји Перси и њеним кћеркама, како су простакуше, не умеју ни да се обуку као свет, већ стоји на њима као на вешалима. Па вели и за сина јој, да је картаџија, пијанад и да ништа не учи. Не би ни дотле дотерао, да нису подмазивали. И још поручује пошиница госпоји Перси: „Боље нека гледи, како ће исплатити горњим трговцима, него што води туђу бригу." Госпоја Перса њој отпоручује: „Прави се милостива госпоја, а поп Аћим иде по селу, те нросјачи од ког јаје, од ког сира. Није је ни срамота." Кад год дође ко у дућан из попина краја, запитаће, је ли истина то, што говори попадија о њима ? Куне се госпоја Перса, да је то пресна лаж, па онда окрене по попадији. Као да јој ђаво кожу дере, па сва ускипи. Да јој је ту попадија, мисли, смождила би је. И та попадија као да нема друга посла, него само измишљава, шта ће износити на њу! На нослетку се куне госпоја Перса свим на свету, да ће ћутати, па ма шта попадија о њој говорила. А и што да се меша које с ким, и може ли се попадија сравнити с њом? Него колико се год пута закуне, толико пута и погази заклетву. Како да и оћутн, кад чује, шта све не износи попадија на њу. Једног дана ишла госпоја Перса у село. Кад је пролазила поред цркве, види у порти попину живину, прасиде и теле. Порта пространа, а у њој израсла лепа трава. У поп-Аћима силна живина, треба јој хране доста, па он нашао за добро, да откује проштац од тарабе, иа их туда иушта у порту. — Чекај се, попадијо., и ту ћу ти умесити колач! То вече ће одмах на свог Луку: — Зар поп сме држати живину у порти ? Дакле, још село да му и живину храни? Лако се онда попадији хвалити, како отхрањује толику живину! Но,