Stražilovo

Б р. 1.

СТРАЖИЛОВО

5

— Па мени није ништа данас! Ти знаш, е сам ја кршћанин! — А, да! Ви и немате нове године! Ј1овро се наједи. — Валај — вели му, — паметније је ово магаре, од тебе, губо пијана! Па као да му то дакаже, ошину живинче и оно откаса. Јакеља се нреви од смијеха, да му лула испаде из зуба, а довикује Ловру: — Удри брата, удри! Ха ха ха . . . Ловро се обрће и грди Јакељу на сто начина, а једнако шиба магаре,. зар да на њему искали љутину. Звона сложише по други пут. Јакеља поста озбиљан, ирекрсти се неколико пута, и пође нраво к цркви, али му у тај мах доприје до очију свијетлост са прозора, при дну једне куће. То бјеше палинкара. Јаков јој не бјеше много вјешт, јер је он у вијек јутром свртао у ону крај мора, а у нодне у ону, што му бјеше најближа кући. — Како би било да сврнем? Само једну да попијем, да струним росу са срца? — пита Јакеља Јакељу. А онај други Јакеља одговара: — Не би било лијепо, да заудараш ракијом у цркви! — Хм, а колико је њих већ пило! . . . Та, и госиода, кад излазе рано, пију розолина!... Хајдемо ми на једну! И оба Јакеље, у једној кожи, сложно и договорно одоше у палинкару. Тамо сједи неколико факина (амала). Сви заграјаше, кад он уђе. —- Ха, ево брата хришћанина! На здравље ти нова година! Ево, ко ће платити ракију! Гле, како се нађинђерио, као сват! — Нијесте погодили, ие плаћам! — вели Јакеља зловољан и баци грош на тезгу. — Дај ми једну! Крчмар му наточи чашу, пак отвори шкрабију, да му да кусур, али он рече: — Шта да ми враћаш, дај још једну! — Иа онда имаш двије још! — Па дај! — И ти да не платиш ракију јутрос!? рече један факин, пошто видје. како он сали и трећу. Јакељи синуше очи. — Ко да не плати! . . . Ко је рекао, да ие ћу илатити ? . . . Точи, бре, овим људима!...

— Брже ли га стиже, ако Бога знаш! рече један. — Њега стигне и од једне! — вели онај први. — Чекај, па ћеш видјети, хоће ли бити пића до грлића! — Браћо, у здравље нашег брата Јакеље Вуликовића! Сретна му нова година, њему и његовој честитој вамилији! — Живио! — заори се око њега. Јакеља, дирнут до дна срца, остави на тезгу нуну чашу, отра брке, ижљуби се са свима, пак одговори : — Браћо. Ја сам . . онај . . трговачки измећар, а ви сте . . . сте факини, дакле, опет нијесмо једнаци, дакле, опет ја сам бољи, али опет ми смо браћа ... а . . — Живио! — прекидоше га браћа, и нагну сваки своју. Тако се обредише неколико пута, све китећи здравицама. — Пуштајте ме у цркву, . . . ред је, . . . заклео сам се! — рекне он сваки пут, кад наручи пиће. Један му се загледа у стопала и прсну у смијех. — Гледајте му назупке! Један стар, глибав, а други новишат! . . . Он пружи ногу, заврти главом, упријев прстом у слијепо око. — Па ти слушај жену, њу, Кату, ја, њу слушај . . . И стаде им, тијем језиком, казивати разговор са женом и ко зна шта још, док се и њима не досади, те га оставише. Сад се опет зажели богомоље, па, клатећи се с краја улице до другог краја, доприје некако до цркве, баш кад народ поче излазити. Јакеља скиде кану, а тури лулу у уста, пак се присјети, извади лулу и пљуцну, а метну капу, и опет је скиде, узмичући натрашке и напрежући се, да изговори: — Шта ? Шта ? Ви изла . . . — Па, ево, излазимо ! — веле му нека момчад, смијући се. — А што, што ? — Иа ето тако, завадисмо се с попом! — Ха-ха-ха! Као ја с Л'вром! Њег'в магар'ц мудри ! . . . По-о-грда, гу-у-ба буњ .. вачка. Неки његов рођак узе га под руку и одведе га иза цркве, да се с њим брука не бије. Јакеља паде на кољена и поче на прсте бројати: колико ће вијорина напојнице добити од трговаца, којима је измећар. Бројао је за неко-