Stražilovo

6

СТРАЖИЛОВО

Б р. 1.

лико, али га побрка Анђелов глас, који му довикну : — А што бројиш, Јакеља, болан? Весело, весело! Добро си започео, баш као што си и довршио! — Хо-хо-хо! — Биће вина ! — И ракије биће! — Хо-хо-хо! И Јакеља заспа праведничким сном. * * * У кавани »код дуге«, близу православне цркве, шкиљи једна једина свијећа. Каванар тек што бјеше пропирио огањ, кад неко уђе и засједе, а не назва добро јутро! Каванар се томе не зачуди. Зна, да ће то бити какав мамуран радник, коме је ред ранити. Ту се купе људи најгоре врсте, а газда Јосо је и слуга у исто вријеме. Онај, што уђе, закуца по столу. — Одма-а-а! — одазва се Јосо, пак изађе да цијепа дрва. Онај једнако лупа, на викну: — Та, дајте бар свијећу и новине какве, докле кафа буде! —• А ви сте! —■ рече Јосо веома зачуђен, пак потрча, да му донесе, што је искао. Заиста имао се и чему чудити. Пипе, главом шјор Пипе, у његовој кавани, и то у зору! »Е, шта се не ће још дочекати, ако се узаживе!« помисли Јосо. А ко бјеше тај Пипе? Не бијаше, валај, аждаја, но обичан младић, лијепо одјевен, а и он љепушкаст, извијен, црномањаст. Отац му је био богат православни трговац, познат на далеко по Приморју, и честит човјек. Честит човјек, али недозван отац, јер бјеше до краја размазио свог јединка. Тако обично раде Срби у онијем крајевима. Како се који обогати, први му је посао, како ће дјеци угађати, не спремајући их озбиљски ни за што. С тога се ријетко који богат нашљедник прида у прибране људе, и баш ријетко је, да уздржи очевину. Ии Пипе не би бијела врана. Пролазио је кроза школе, мале, средње, и велике — и каквијех још има, а све.на силу новца. У томе стари умрије. Пиие оста неколико година у Бечу и остави тамо готово све, што је отац стекао, а донесе кући блиједу кожу и рђаве мисли. Ми се, ками, надасмо, да ће

он бити паша дика, наша перјаница, а он се поврати, да нам трује неуку младеж. Наша вјера, наши обичаји, оно, за чим тугујемо ево пет стотина година, оно, чему се надамо, све то Пипу бјеше лудост; он и њему подобни све ће то да замијене нечим бољим, само док испреду то »боље» ! — Наши људи с њега помрзише школу. »Ко да шиље дјецу на науке? Зар да обрше ка' Пипе Крстов!« говораху обично. Пипу не бјеше по вољи ни све остало, како је данас у свијету. Викао је против господе, а сам размажен, као икоји. Викао на чиновнике, а сам се прибио у суд као писар. Љутио се, што људи нијесу озбиљнији, а не оста лацманке у нашем граду, с којом није ашиковао! Каквијем чудом дође он у зору »код дуге«, он, којега је сунце увијек затјецало у кревету и који је вазда полазио само господску кавану на вељој ложи? Пипе исти зачуди се, по што Јосо донесе свијећу и новине. »Каква сила диже. менејутрос и доведе овде?« пита се младић збуњен. Узе новине,' али му слова играју пред очима, а н е ш т о га покрену, те се примаче ка прозору. Гледа. Народ врви у цркву. Он хтједе да се насмије тој »лудости«. али у тај мах зазвонише звона у јутрењој тишини. Њега прођоше трнци. Врата се црквена отвараху и затвараху сваког часа, те силна свијетлост млазне, па је нестане. Нешто као да му говораше: — Пине, Пипе, зар је баш лудост оно, што кријепи овлики народ? Зар си ти мудрији, дреждећи сам у томе гнусном мјесту, мучећи своју иамет, од ове твоје браће, што ће, сад у скупу, уживати у својим срцима? Хајде к њима, дијете, па да видиш, како ћеш се разабрати! Кад се нађеш тамо, пробудиће се твоје успомене из дјетињства, слатке успомене, којијех неможеш ни чим замијенити. Сав онај народ, кад иогледа оно велико кандило, и онај златни криволет око пријестонијех икона, помиш.ља на онога, који је то приложио, на твога оца. Кад се буде сложно запојало: »Хвалите имја Господне!« између стотине гласова чињеће ти се, да чујеш и глас матере своје. Та толико си пута слушао њен мили глас, кад би сама по кући пјевала ту дивну пјесму! . . . Пипе, јадан, лијепа вјера наша, она једипа још везује наш раскомадани несретни парод. Она му је душа, јер би се без ње расиао. Она нас везује са стотином милиона наше даље браће. Она је, дакле, и наша снага . . .