Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р. 1.

ђиватком, да одудпри преко коња, на да потера, а госпођа Ната повика: — Кристо! Еристо! — Заповедајте ! — Је л' ту муф? Муф беше запао под ноге, док се Ната намештала у колима. — За Бога, мама, пгга ће ти опет муф у сред лета? - љути се опет Даринка. — Ти ћути. Ми ћемо на село. А путу се рока не зна. Може нас тамо затећи и берба ... Јеси ли навукла рукавиде ? . . . Добро је. Чувај се, да ти их не препали ветар и сунце преко поља, те да не кажу сељани: „Каква ми је и то варошкиња?" Знаш, тамо је Јелена ... Триво, терај! — ђи ! Коњи кренуше. — Стој!.. . Кристо, оди овамо .. . Пази, дете моје, на кућу... А и ви, слатка, молим вас, немојте смести с ума, што сам вам казала. — Не водите бриге! — удари и Криста и слатка у један глас. — Гле мене! Како бих смела? — дода још ова друга, што нађе за вредно, да и себице увери госпођу Нату, како је поуздана. А та слатка госпођа-Натина јесте мајсторица Јула, њена укућанка, још пре неколико година господар кућни, док иокојни госпођа-Натин неје купио од ње. А то, што јој сад госнођа Ната и опет меће на душу, јесте ништа и нико мањи ни већи већ главом њезин мацан. Ено га, и он лично изашао, да испрати своју милостиву заштитницу. Заковратио реп, па се вуче и чеше око мајсторице Јуле, као да се и сам препоручи особитој њеној милошти. Још га од зимус препоручује госпођа Ната мајсторици. А још од зимус говори Даринци, како морају, ако Бог да, на лето ићи теци у Брајковац. Како онда још ие беше ни спомена о преносу Бранкових последњих земних остатака, па је не занимаше ни каква велика беседа у вароши, радовала се Даринка као мала, што ће да се вија са Зорком по планини и по виноградима, да беру цвеће но ливадама, да пију воде на извору . .. Прилике је тому зими често. Седе у вече обично код топле пећи. Ако Даринка не везе или не плете што себи или обичпо браћи, тетка-Катиној деци, узме, на прилику, штогод, па им чита. ГТрочитали су све три чести „Љубомира у Елисијуму" од Милована Видаковића и „Крв за род" од Милованова „посинка" Јакова Игњатовића. .. Ту је често и мајсторица, па и Криста. („Боље да ми је ту, него да се витла којекуда", мисли госпођа На-

та.) Мајсторица штогод шије, или потплеће чаране, или скрсти руке, кад је штогод здраво жалостивно, па слуша и по каткад шмркне од жалости. Госпођа Ната окрене пећци леђа, па глади своју цицу и клима главом. Марко се врпољи и увија око ње, или јој се скупи у крило, па жмирка у жижак, или преде, преде, док јој не напреде дремеж на очи... Ако Даринка баш не чита, разговарају, ово било оно се свило ... Иа том приликом приметиће госпођа Ната, гладећи свог мацана: „Кад ми одемо у планину, на ком ћемо оставити нашега Марка? . . . Јел'те, мајсторице, ви ћете нам га пазити!" „Гле мене! Како не бих јако!" на то би мајсторица . .. * Већ далеко измакли путници иза вароши, те језде пољем широким. Сунце прижегло, мислиш, камен се усијао. Коњи касају, а не могу да се обране од силних мушица, што их спопале. Вуку троми на омари ноге по прашини. Прашина завејава у кола, па се мота испод коњских копита као смет у заветрину. Нигде живе душе. Као да се све, штогод дише, под камен завукло или се у земљу урило, тек зар да нађе хлада. Једва што се овда онда зачује, како крикне од врућине орао на какову бресту у крај друма; само што по каткад зафрчу коњи, да можда истерају насртљиву мушицу, што им се и у нос увлачи; само што зазвечи ланац на огрљаку, кад се коњ који мухне, па тргне, да преухитри зловољнога Триву кочијаша, те га овај не опомене камџијом, да гледа нут преда се. Госпођа Ната дрема, па клања главом то амо то тамо, те час по па гурне Даринку или се удари о велики штит, што га Даринка држи против сунца. А Даринка би се и смејала и заплакала. Једва се око малих заранака раскалаши ветрић с Фрушке Горе. Заћарлијао, на гони несносну запару, те се залеће с травке травци, као да им шапће, да не клону. Негде се скрила препелица, па пућпуриче . . . Шева се завитлала у ваздух, па високо тамо кличе танко гласовито... На бресту се гдегде закрши грање, а одонуд излети орао, замахне крилима, на заплови величанствено по ваздушном мору .. . Или дивљи голубови и грлице јатомице залепећу крилима за каквом савуљагом, па се витлају око ње, а она их заварава.. . Над стрништем или над ливадама надлеће се коба. Час се заустави на једној ташци, па лебди и не миче се; час суне на земљу као стрела, те ухвати можда какав плен, што га вреба . .. Преко пута нретрчи тркуница, уилашена