Stražilovo

Бр. 1.

СТРАЖИЛОВО

коњским топотом и зврком од кола. Застане над каквом рупом, учлови се, као бојаги, код своје је, па је није ни бриге. А чим кола ближе, а она даље. Ускубури, устумара се, као незван у небрану грожђу, док збиља не нађе и своју кућицу, те стрмоглавце у њу! Таке забаве имала је Даринка целим путом. Па што сунце ближе у заставу, те што живља планина с поветарцем, и она живља и вољнија. Није дуго тако потрајало, па и заборавила, како јој немило било, што су пошли из вароши пре беседе. Радовала се и селу. Радовала се, да види тетку, браћу, сестру, другарицу Јелену и... Онај господин, што је био ономад с Јованом код њих, кад су путовали од озгоре у Брајковац, уме тако да прииоведа, па је тако мио! Сама мама рекла је после за њега: „фини младић!" Осврћући се то за орлом, то за гаевом или грлицом, често би гурнула матер и тргла је иза сна, да је ова преплаптено упита, шта јој је. — Глете! Глете! — засмејало би се девојче, да и њену пажњу на штогод обрати. А кад хладовина разгалила и госпођи Нати тромост с веђа и дремеж, с очију, живнула и она, па се радује Даринчину радовању, те се смеје с њом и тражи, на прилику, с које стране препелица пућпуриче. Така забава је дивно пристала Даринчину срцу. А преко њега није џрешла још никаква бура, ни најмањи облачак; у њему сија увек благо пролећно сунце, па одсјајује непомућено и у веселим очицама и са ведрог чела; па јој се ведрина осмејкује око румених усана увек подједнако, а срдила се а радовала се, или плакала, или се сетила Светозара и Драгиње, о којима је тек зимус читала у „Љубомиру у Елисиуму"... Тек ако ће јој се кад тад поткрасти из груди уздах, а нит зна за што, нит зна камо. Као да је нека слутња или жеља,... шта ли, увлачи се тако нешто по неки пут у безазлено јој срце, које зна да куца још увек само за маму или ближега којега сродника но крви! Тада би на једаред загрлила и ижљубила своју маму. Ако није код ње, отрчала би у врт, да мирише цвеће, да га можда узабере, па га брзо за тим забаци или и изгуби. Или би провирила кроз прозор, као да некога од некуда изгледа. Ако случајно прође туда какав гимназијалац, па је поздрави, стискивајућ књиге своје под пазухом, као да би их скрио, она седпе за гласовир, те му мами сад нујне сад брујне звуке, што јој највећма годе, онако и онакве, какви јој ваљда брује и у души .. .

Пред цветном неком ливадом не мога одолети, негб ће сићи с кола, и набрати нуну руку разнога пољскога цвећа. Узе га са собом на кола, да га разабира и сабира. Неколико ситних стручака јој необично замириса. - Мама, какав је ово цвет? — Мајчина душица, рано. — Гле, гле, како лепо мирише! Јух, ала лепо мирише!. . . Па за пгго се, мама, оваково цвеће не негује у лонцима, а негују којекакве кактусе и белагоније и друго још којешта, што није ни лено, а камо ли му мирис? — Свет мало пита, шта што вреди, него шта кошта, па по томе и цени. Тако ти је данас време, кћерко. — Ја ћу да сачувам, мама, мајчину душицу. Госпођа Ната се милокрвно загледа у своју кћер. Шта ли јој је помислила у тај пар? Тек не мога, а да је не нољуби. А Даринка прислонила главу на материне груди... Госпођи Нати од седмеро деце заживела јединица мезимица, на мати гине за њом. Давно је било, кад „се одбила" из куће својега оца, иокојнога Пере Гојковића као „бисер-грана", те се привила уза својега војна, Данила Славнића. Чистит био домаћин и на гласу био чика Пера. А Славнић официр у граници. („Немачко рухо на њему, ал под рухом српско срце!" говорило се о њему.) Заволи [га чика Пера. Толико се пути састајао с њим у Митровици, у оној некада граничарској Митровици, у гостионици „код зеленог дрвета". А и деца се виђала тамо на официрским забавама. Па се деца још већма заволеше, замилова се Данило и Ната. И чика Пера благослови брачну свезу њихову. .. Данило Славнић умре као капетан у миру. („Да неје у њему срце куцало толико за свој род, можда би пришио био и златну јаку", казало се у неком листу, оглашујући његову смрт из ненада.) Но и да му је све седмеро деце заживело, хватао би се крај с крајем, како се отац побринуо за своју породицу; а како би овака два самохрана женска грла, мати и кћи, госпођа Ната и госпођица Даринка! Још за живота купио кућу у вароши и и настанио се тамо. Таман да поживи у миру, а капл>а га обори под земљу. . . Па кад госпођи Нати дође срцу тешко, не жали пута ни трошка, да проведе код сестре на очеву дому које летње доба или бербу у Фрушкој Гори, те се опомене детињства и старога весеља чика-Иерина. Том нриликом се и деца боље срађају. А мајке се теше и челике надом, да ће им деца бити боље среће од њих ... ће се.)