Stražilovo

Б р. 3.

СТРАЖИЛОВО

4 1

Опасан је, чини јој се, такмац сада ту . .. Нема те жеље, што је зажели госпођа Једа Рашићка, па да јој поп Стева Радојчић неје испунио. Признати се мора: ево дванаест година, како се њих двоје састало, па никад неје међу њима пало опоре речи. Но Брајковцу се каже: „Куд госпођа Јеца оком, поп Стева скоком." Не таје Брајковчани, да је поп Стева и са својом првом женом живео у љубави. Па сад му умре његова мила супруга Анастасија, кажу, да је поп Стева говорио, како никад не ће ни наћи више таке жене. Па се у жалости својој, кажу, био и заверио, да не ће никад довести у своју кућу страну женскињу, „ домостројитељку". И збиља, поп Стева се сети у тој невољи своје сестре Тинке. Тинка као да се на ново родила, кад је дошла у братовљеву кућу. Еако се и не би, јадница, осетила сретном, кад се напатила код свог несретника мужа као права патница. „Да ме је цео Срем клео, не бих наишла", говораше она једном, али само једном приликом брату свом, „на гору несрећу, него што је мој Арсеније." Арсеније њен, треба да је по занату ћурчија. Леп занат, таман за село! Да се држао тога, па да га види Бог — и њега и Тинку и синчића му! Али Арсенију се други занат боље свидео. Карту и чашу заволи већма него спас душе своје, него кућу и породицу. Да је когод дао што за душу његову или за жену му и сина, и њих би метнуо на кеца или продао за вино ил ракију. Него док трајало и његове и женине сиротиње, даде све до последње крпе, а не задовољи неситог мамона, нити зајази продеранога грла својега. Кад неста блага, неста пријатеља, па неста и њега. Куд је, где ли је, Бог би га знао! Говорило се, да се негде удавио. А говорило се, да је заблудео у свет. Тек Тинка дахну душом. Неје јој, до душе, лако било ломити руке, перући туђе рубље, ни бости очи, шијући белом свету, па хранити и себе и дете под туђим кровом и на туђем огњишту. Али колико је и то лакше, него трпети пијаницу и убојицу мужа, који сав свој кив, сву своју несрећу у картама и срџбу у пијанству излива на својој „бољој половини" само за то, што је тако несретна, да је његова жена! Иа је ли чудо, ако се Тинка осетила, као да се други пут родила, па дошла на бољи свет, кад је брат, поп Стева позва, да му буде у кући домаћица? Колико му је покојна Стаза била нежна и верна супруга, колико чуварна и вредна домаћица, Тинка то двојином нежнија сесстра, двојином чуварнија и вреднија газдарица. Колико је попа Стева био задовољан и сретан, како му сестра привређује, толико је уздисао и био несретан за својом покојном...

Дође у Брајковац госнођа Јеца Рашићка. Удовица попадија, као што је била, шта је знала паметније, него што је урадила, те свршила школу за учитељицу, па као учитељица дошла у Брајковац. Нов ред, нов надзор над српским народним школама; па и иоп Стева постао ревностан катихета и месни школски управитељ — сувише ревностан. Мало који дан ће нроћи, да он не ће посетити женску школу. Па га — ревност тако занела, да неје више ни онако уздисајан супруг, ни онако нежан брат. У том и Тинкин Александар израстао дечко из основних школа. Мати се дала у бригу, шта ће, куд ће с дететом. Пита сестра брата за савет. Да га да, вели поп Стева, у Јазак за манастирског ђака. .. Наопако, зар да га мати жива сахрани? Не да се Тинка ни опепелити. Њега једног, па ...! Да их има на одмет, па ни једнога, .. . само не у калуђере!. . . — Шта мислиш, Тинка; да даш Александра у Карловце у гимназију? — проговориће поп Стева један пут сестри, видевши, да ће јој тиме погодити најватренију жељу. Тинци сину. — Него дете је, знаш, дете. Неуко је, нејачко је, да га даш тек тако од себе, да га одбијемо као лику ииз Дунав, — навија пона. — Данас је чудно време! — Стотинама деце из бела света уче се и васпитавају тамо, и буду људи . . . и гора и боља од мог сина. Па за што не би и он? Нек сврши гимназију, па богословију, па, ако Бог и срећа дадне, таман ће ти у добри час доспети за капелана. — Јест, и ја то мислим. . . Али ... не разумеш ме .. . Не ћеш да чујеш, како ја судим .. : Знага, ја... Најбоље ће бити, да си ти уз њега. Бадава ! Мати је мати. Дете не треба никад да је напуштено и остављено, можда, доброј срећи и само себи, кад му је Бог дао матер, најбољу срећу. — Па ти мислиш, Стево, да и ја идем с њиме у Карловце? — Да, ја то мислим. Тинка обори главу, па се даде у памет. — Ти не треба да се што бојиш, — узе пои да кује, док је врело. — Узећеш добар стан, иа ћеш држати ђаке са стране у стану. Има тамо доста чесних удовица сиротица, и свештеничких, па се тако испомажу. Тинка оћута. Не подиже главе, а уздахну. — Поред тога дете може добити и благодјејаније у конвикту блаженоиочившег патријарха Стефана Стратимировића. Ако се Александер добро узучи, ја ћу сам молити његову свјатост, да се сми-