Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

маљских: те наше Панте! Но шта да се ја љутим на Панту, кад се Панта не љути на мене? Љутио се он —• рече неки дан г. Панта у неком збору и у неком ученом разговору — у први мах на мене, но кад је видео, да сам ја наумио да га целе године грдим, престао се љутити он, г. Панта! Па кад је он престао љутити се на мене, нећу ни ја више да се на њега љутим, већ ћу да тихо певам и припевам познату ону народну песмицу: „Наша дода бога моли, „Ој Панто, Пантелијо ! „Да ороси росна киша, „Ој Панто, Пантелијо! И т. д. и т. д. А друго: Све кад бих и имао узрока и разлога, да се љутим на Панту, или, као што г. Панта мисли, „да грдим г. Панту", нема места данас и није данас оправдана та љутња моја (или грдн.а) на Панту у погледу повести ове Пантине о боју Косовском, пошто је г. Панта, као што сам горе негде поменуо, већ пре три четири године изрекао ону велику исти-

ОЦЕНЕ И ОРПОКИ „ФАУСТ". „РИБАР". Сиев Војислава Ј. ИлијИа. Сад ми није ни најмање жао, што нисам онда при оцењивању Војислављеве појезије могао споменути и његова „Рибара"; не беше ми прва свеска „Отаџбинне" од године 1881. при руди. Тако могу бар том заиста значајном спеву посветити и више труда и више времена. Шта мислим о Војислављевој појезији, изнео сам нред српску публику већ у овом листу; дужност ми је, да своје мишљење допуним, приказујући, ево, и „Рибара". Па шта је тај „Рибар"? Званично је „Рибар" спев, у главном епско-лирски спев; незванично је пак „Рибар" излив бујне, песничке нарави, која је њиме хтела себи одушке дати те приказати оне нагомилане велике и дивне идеје, какве мало њима падају на ум. Кад узмем садрнсај и суштину „Рибареву". онда — 81 рагуа Нсе! сотропеге могу и покушати, да га у нечем упоредрм с големом трагедијом Гетеовом а уједно и Љермонтовљевог „Демона" узети у обзир. „Рибар" се бави такође с начелом, да човека, који к нечем високом тежи, ие може ни сам ђаво

ну: „Летописци XVI. XVII. и XVIII. века немају никакве вредности за суђење о догађајима XIV. века"; а тим је сам г. Панта не само својој иовести о боју на Косову (XIV. в.) написаној но турском летописцу Нешрији из XVI. и нашој „сгароставној" књизи из XVIII. века, већ и свима својима расправама о цару Урошу смртну иресуду изре/сао те мора и сам сада у души својој признати, да и та повест и те свеколике расправе његове аасолутно никакве, иа ни најрелативније вредности немају. Ти се стресаш, читаоче благи, тресеш се од грозоте, мислиш и рећи ћеш можда: Та то је много и преко јего! То је грозно и ужасно! Ако ће! Но јели то грдња? Ја г. Панту не грдим нити сам га икада грдио: за мене је Панта тиа, и ја с тим типичним господином и брзописцем само имам посла, а са г. Пантом Срећковићем, човеком добрим и одушевљеним патријотом нашим, не стојим ја у никаквој размирици. И њему као човеку и патријоти свака част и поштење! (Наставиће се.)

ПРИКАЗИ, навести трајно на пут заблуде и норока, ако га и може кад кад на страннутицу намамити. У „Фаусту" је то начело изражено потпуно; човек побеђује. У „Демону" замењује човека ђаво, те нобеђује такође, јер остаје себи веран, ма да је једном приликом заишао на странпутицу, те хтео добра да чини. Наравно, да је према ђаволском начелу странпутица: добар пут. У „Рибару" долазн и човек и ђаво са собом у сукоб; љубав их је навела на странпутицу, и та је одржала мегдан. Ми видимо у „Фаусту" човека умна и научна, који је незадовољан те тако и несретан с тога, што је у скученом и узаном делокругу. Он тежи за нечим већим и вишим, и пошто му сопствена, људска снага није довољна, да оствари своје тежње, одаје се магији, те склапа с ђаволом, с Мефистофелом, уговор: да му Мефистофелес буде слуга на земљи, а он ће му бити на другом свету — ако буде икад задовољан и умирен. Мефистофелес доводи сад Фауста у разна искушења, шта више, и омлади га, како би га навео на љубав те тако и на странпутицу. Но Фауста љубав баш спасава: с једне стране, што су му Маргита и Јелена добри дуси, те се за њега упуштају с Мефистофелом у борбу, ако Маргита и подлегне — Јелена лежи ван домашаја ђавол-