Stražilovo

Бг. 12.

187

„ТСнез Лазар добро је знао — то говори г. В. КлајиЛ у повести Босне на стр. 183. —• што му прети (од турскога цара Мурата I.), зато се обрати за помоћ бугарском дару Шишману, угарекому краљу Сигисмунду и краљу Стјепану Твртку. Ну од свих пружи му издашну помоћ једини Стјепан Твртко. Премда је баш у тај час смјерао коначно подложити далматинске градове својој власти, сматраше ипак претећу навалу турску толи озбиљном, да је свога војводу Влатка ХраниИа одазвао из Хрватске, те га послао у помоћ кнезу Лазару. Босанској војсци придружи се и бан Иван Хорват, који се тада десио као бјегунац на двору босанском." Затим цитује Клајић горе приведене речи г. Рачкога. И г. Армин Павић је дотакао — даб тме после г. Рачкога али пре г. Клајића — то нитање и исгакао је нарочито угрску госаоду на пољу Косову (г. 1389.), за коју господу „хрватска" јуначка несма зна и скоро само за њу зна. Књига ГТавићева биће ти позната, а ако није, а оно знај, Србине и српски сине, да је књига његова штампана у Загребу год. 1877. под насловом: Кагос1пе рјевте о 1>оји па Козоуи §о<1. 1389. И кад прочиташ ту књигу Павићеву, а ти одмах за њом узми књигу II. Родишњице Николе Чупића и нотражи у тој књизи критичку студију Стојана Новаковића о тој истој теми, и прочитај оно место у тој студији од стр. 158.—162. и знаћеш, шта бих ти ја о тим хрватским писцима имао казати, но што ја не бих знао онако лепо казати, одговорити и одвратити, као што је г. Стојан Новаковић умео. А ја ћу томе само још додати, да по Рачком Ивана Хорвата помиње и Константин Јиречек (Истор1Л Болгарт., стр. 446. „рлдомЂ сђ ними, (т. ј. Боснлки подт. началвствимт. воеводи Владки Хранича) сражали сг. хорватскш бант. Ивант. Хорватт.") а по њему опет Негибегд (о. с. р. 505.): ,, \\ г ]'г тваеп, <1а8в Раиаг 81сћ а11е Миће ^е^ећеп ћаМе, еш пкЈ^Псћв^ в^агкез Неег <1еп Тигкеп еШ§е^епгив^еПеп; ипЛ ш с1ег Тћа! \уаг сНе аеНшеће Агтаее <1игсћ (1еп 81 ;агкег ђо8П18ећег Неегћаи&п (ип1,ег с!ет ^Уо1лгос1еп У1ас1ко Нгаш1;8сћ), кгоаНисћег Нсћимппе ип1ег <1ет Вап 1оап Поп а/, иис! апс1ег\усл1;1§ег НН&ћ-ирреп е*с. и напослетку Алфонзо Хубер (Сгевс1пећ1;е Оеа^егтсћв II. 347.: „аи! (1ет АтаеР 1еМе (Ко88о\^о ро1је), лтезШсћ уоп Рп8сћ1;та, 81е1Нс 81сћ 1ћт (с!ет биНап) с!ег 8егћеп1иг81; Наиаг тН с1еп ћо8П18сћеп ННбћчгрреп, 1>ег Аепеп жћ аисћ Јоћапп НогшаШ 1>ејап<1, — еШ§е§еп" и да у оном пре г. Рачкога неуваженом споменику дотично место гласи: „Аппо сћншш 1389. с1е тепзе Јипи — ари<1 1 )игасћ1ит АтогаЉо Тћеисгогит ге§е Сггаес1ае е1; 1)а1таћае а§гит с1еуа81ап1;е е!; отп1а <1ерори1ап1;е, сопћ-а

Сћпа ^апоб ћогг1с1а Бе11а сотпп<;1;ип1;иг; 8ес1 еоп ^га Тћеиего8 ^ггЉивсћип сопјига!;18 Сћп81;1 Ме1Љи8, Кеде Каш, Кеде Индаггае, СотИе 1л т,аго е1 Вотпге Јоћаппе Ваппо сит СгисетдпаНа гп/егетр/и.ч ев1; 1р8е АгаогаЉиз, и (;госЈие ехегс1<;и 1п сагар18 гетапеп(;е, тахјта гатеп еит саес!е." Ту се уз Јована бана са крижарима или крстушима помиње кнез Лазар, угарски краљ (Жигмунд) и рашки краљ илити краљ Србљем (Твртко), па ипак г. Рачки, који је први уважио тај споменик и то место у том споменику, не каже, да се на Косову с Турцима био и угарски краљ Жигмунд и да је у том боју главом био босански краљ Твртко. Јован Хорватовић био је после Николе Горјанског (старијег тога имена) Мачвански бан, после одметник и вођа устаника у Угарској и у Словињу, а није био хрватски бан, као што га назвао К. Јиречек, нити је могао довести на Косово „кгоаИвсће бсћлтагте", као што се Херцберг изразио. Или да није Талијан, који је записао оно у оним аналима, мислио на Ивана Пализну, Сгисл&га? Но мислио он на кога му драго, ја мислим, да ће се на мутно то казивање тешко још ко нозвати, кад успише повест о боју на Косову г. 1389. Поменух, да угарски краљ Жигмунд није био у боју на Косову; но не само да он сам није био, већ није ни помогао кнезу Лазару против Турака. „81§'18тип(1 ћаМе <1ет вегМасћеп Рига^еп" — пише поменути Хубер на стр. 348. — „кеше ИШетШгипд' ^еМзМ, о1тоћ1 Раиаг кигг уогћег с1игсћ аешеп 8сћлУ1е §'ег8оћп К1ко1аи8 уоп Сгага ћелуо^еп луогс 1 сл лтаг, 81сћ <1ег ОТзегћоћек <1е8 Кбш§8 уоп ТЈп^агп Л71е<1ег ги ип1;еглустГеп, ипс! 81сћ 211 (1еп §'1е1сћеп Аћ^аћсп ипс! Ке181;ип^еп, луЈе иШег с!от Кбш§е Кис1ли§, ги уегрШсћ1;еп (8. тете А1>ћап<11ип§: „1Ј1зег сНе СгеГап^еппећтип^ с!ег Кбш^тпеп ЕКваТзеШ ипс! Мапа", 8. 528.). Исти тај темељни и прецизни немачки историк вели на истој страни у примедби под х ) још и ово: „Оава аисћ ипдапзсће 1ТлН'81;гирреп ип(;ег бага тк^екашрД ћШеп, лу 1 гс ! <1игећ (Не ТЈгк. К. 81§18тапЉ &г ЈепвеЉеп, ар. Кејег X. 4. 660 8(^(^. (665) П1сћ1; Н 1 о 88 шсћ1;, №1е 21пке18еи ип(1 (Не ипЈуагЈзсћеп Н181опкег НећаирЈеп, 1>с81;а1;1§1;, 8оис1егп Дигсћ 1ћг 8(;Ш8сћлуел§еп §егас1еии т<1ег1е§1;. "\Уав 1пег ићег (Не Катр1'е Оагаа тг* с1еп Тигкеп ћепсћМ тгс1, ШП 1П е1п 8ра1;еге8 Јаћг." Хрвати дакле нису — били су на дому збуњени, па нису ни могли доћи браћи својој у помоћ ; нема ти на Косову ни оне силне „угрске господе", коју помиње и о којој толико певати знаде г. А. Павић, односно Павићева „хрватска пјесма", па да нису Власи (Румуни) дошли у помоћ својој православној браћи на Косово? И доиста К. Јиречек помиње у номенутој књизи и на поменутој страни и