Stražilovo

180

Слава!" заори се на ту реч око стола.)... Да, господо моја, — залеће се Дабижић све живље, данас сутра пренећемо бесамртне земне остатке покојнога песника српске идеје, пренећемо на убаво Стражилово. У то име, господо моја,.. . —• Живио! Живио! — заори се опет око стола. Руке се укрстише изнад исполиванога постоњака, чаше зазвечаше. Некоме се и столида измаче и стропошта. И опет: „Мно-о-га-а-ја ..." А Јеша још не беше довршио, таман најлепше полетео! Но речи му се изгубише у метежу, у ком сваки својим гласом пева: „Многаја". Учитеља беше нестало, па га нема натраг, ево већ јаче него по сахата. — Шта мислите, где нам је господин учитељ ? гшта лагано бележниковица Јована. — Збиља, њега нема! —■ примети овај. — Не довијате се, где је? — опет она. — Не могу да мислим. — Није далеко. — То може бити. — И ви, збиља, не знате ништа? — Баш ништа. — Ни да он, баш у овај пар, када ми о њему говоримо, виси на прозору попине Јелене? — А-а!... У том ево Дабижића с пуном чашом пред Јована: — Господине докторе, ја сам у вама познао човека, који... Носле по сахата, ваљда, резултат је био те, на широко и на дугачко развезене орације, којој неје ништа сметало, што је писар, већ по не знам који пут, декламовао „ону о браца-Анти и разбијеној канти" на велико уживање бележниково, (а чак је и благајник дигао мало обрве и удостојио деклама-л ллолЛЈЛ у С

тора својим погледом), резултат је био, да су Јован и Јеша на једаред укрстили своје деснице, држећи нуне чаше, испили чаше, цмокнули се и два и три пута — и, дакле, „попили брудершафт", то јест, потписали пасош, да могу бити један према другом неучтивији, те не само да не ће више говорити између себе „ви", већ „братски српски" „ти", него Дабижић, на пример, не ће више називати Јована и доктором, а Јован ће њему, на прилику, смети од сад говорити: „Грцо", или: Рифлијо", или: „Швићо!" — Паметна идеја, бележниче, да се овде мало позабавимо, — примети после Дабижић, по толики пут, бележнику. — Бога ми, паметна идеја! А и јест, брате, —• окрену се Јовану, — баш смо ти ми на селу затуцани,... их! Никакве друштвености! Социјалне наше прилике ... И Марко се, већ по одавно, помешао с гостима. Бележник хоће да га, бојаги, боцка, па га загрлио, и пева му: „Нит је Шваба за гајдаша, нит је Србин за бирташа!" А и Марко загрлио њега, па пева с њим заједно... Бележниковица одавно наваљује на бележника, да се иде кући. — Ти иди, голубице моја! Иди, немој да се крхаш ту! — вели јој разнежени супруг. — Ти бар не мораш, ако ми мушки морамо. — Гле, а ко вас тера, да морате? — Један другом за љубав. Најпосле оде бележниковица, а отпрати је Јован и писар. Таман они пошли, а учитељ на врата. Дочека га граја: — О-о! — А-а ! . . . (Наставиће се.) РчЈ\5\1\ГЈ^№

МИЛОЈ БРАЋИ 0К0 СТОЛА.

Промисао да По облацима сивим химне јој поје гром И на дну мора црвак, у бездни мрачној мравак; Сићана вала шапат, лелујак зелен-листа, Звездано јато златно, на небу што се блиста! * * * И несташлуку твоме речицу рађа лаку Те ноток речи бива, уставу ломи сваку, Па тако буји, расти то тамо амо леће Велика духа перце лепири око свеће. Млађана духа крило тако се крши, лиња Што пламом гори силним, то дуго баш не тиња;

Преплане, махом чезне и у сред хладна днева, Кад жићем север шине, слабо ће да загрева. Несташко брза, хита — то тамо све колута; Живота чвор се плете, махом га једним спута И меден пољуб цикну, ето му стигло вече —■ Што хуји, рони, лети — то брзо и утече. Кад густа падне тама, пламичак ће да сине И у том маху само мука ће да те мине. Синџир ће пући љути, дух ће ти наћи сјају На крило миле мајке у вечном завичају; Ал' хоћеш у пољупцу небесну капку меда?! То у пламичак онај нека ти око гледа, Уждени свећу своју на пламен онај брзо,