Stražilovo

182

СТРАЖИЛОВО

Б р . 12.

Девојка порумени као ружида, па се плашљиво окрену том младом човеку. Да се пре тога он није већ окренуо, кад се она осмелила, да га у име захвалности погледа својим детињастим, плавим очима, морао би га дубоко дирнути израз тај превелике благодарности у њима. Едмунд стао зловољан код прозора, па равнодушно гледа на улицу. Неје то први пут, како га је заболела мајчина охолост према потчињенима и како је стао међу њу и увређену особу; али, на жалост, увек узалуд. Саветниковица се никад од својих права и начела не удаљава, а тек је то њено право, да се покаже као богата госпа и са висине своје, а према ћуди својој, да милостиво или немилостиво погледа на оне, који нису тако срећни као она. Сваки би је увредио, кад би је упозорио на некоректност понашања јој, а са тога намрштенога чела, из тога немилога погледа може се увек јасно прочитати, да не ће ни сад Едмунду опростити, што ју исправља. Катица се ипак знала поред свег свог неискуства толико наћи, да није села; стала пред саветниковицу исто онако понизно, као и пре него што се за њу заузео тај заузимљиви бранилац. Ова скромност стиша нешто мало гњев будуће њене госпође; а кад се Катица задовољи са ноловином плате саветниковичине кухарице и кад својевољно пристаде, да ће радити и друге послове, осим што ће јој читати вести, и друго, игто се још од ње устражи. и кад обећа, да ће гледати да буде свакад и у свачему од користи, — отпусти је скоро уљудно, а пријатан јој осмех заигра око танких „финих" усана. Едмунд расејано отпоздрави девојку при поласку, а она му се поклонила тако неспретно, као што не приличи округлом јој и руменом лицу. Едмунд међу тим опет стао гледати на улицу, као да је нешто пре тога опазио, што га још и сад занима. „Да пе знам са свим сигурно, да се ђура сад негде по угарским иустарама скита", рече саветниковици, „заклео бих се, да је онај часник, који баш према нашој кући иде, он главом!" Саветниковица је намислила била, да Едмунда због пређашње му смелости казни хладним понашањем. Али кад зачу име ђурино, једин т сина покојне сестре своје, који је био ступио по њену упућивању у војничку службу, заборави на оно, па брзо приступи прозору. ђура је њен љубимац. ЈКивахнији, предузетнији и охолији од Едмунда, а како је племеиита нарав Едмундова без зависти пристала, да заузме у мајчину срцу тек друго место, то је ђура јоШ као дете задобио целу наклоност своје тетке. Остао је рано сироче, па спао једино на милост саветниковичину, а то је Едмунду доста важан уз-

рок, да му од срца нодели првенство код матере, и да јој никад не изда његове махне. „Боже мој, како можеш само и сумњати", одговори саветниковица, опазивши часника, који сеприближавао. „То је он, — збиља, он! Брзо, брзо пожури му на сусрет. Данас нема ништа од наше шетње! — Како бих ја отишла, кад ђура долази!" Едмунд је послуша, али не полети баш тако нестрпељиво свом брату на сусрет. Саветниковица га опет дочека са раширеним рукама. За њега већ има лепих речи, каквих свом сину никад не говори. Ал и јесте то леп момчић, тајчасник! —Висок, опаљен од сунца, озбиљна погледа, па тек како уме да се примамљиво смешка и како лепо зна да очи баца! Мора да у својим грудима вулкан скрива, кад му из очију лиже такав пламен! А тек какав му је говор! Прича, колико се дуго задржавао у иностранству, како је тамо за тетком чезнуо, како се радовао, кад је добио налог, да има доћи са пуком у Златни Праг, и како се нада, да ће се ту неколико месеци задржавати. А саветниковица то све слуша као очарана! Са свим је наравна ствар, да не ће смети на другом месту становати, већ мора бити њен мили, једва дочекани гост. Одмах пошљу слугу по његове ствари и најгоспоственију собу у господској кући одреде капетану за стан. „Јоване," рече часник на само необично озбиљно свом старом слузи, којем је све поверавао, „овдене ћемо правити никаквих будалаштина! Разумеш! Ти знаш моје прилике, па знаш и то, да сам своје повериоце само на тај начин умирио, што сам их упутио на богату тетку, — она је једина моја нада! С тога, догод будемо спавали под овим кровом, за нас нису на свету ни вино, ни карте, ни округла лица девојачка, ни сјајне очи њихове! Ту не зна тетка за шалу!" Јован је разумео, још те како је разумео — тако добро, да су за неколико дана сматрали капетана и слугу му у тој тако уредној кући за ираве узоре господсие и лакајске савршености. Много је том помогло и прииоведање лукавог Јована, који сваке вечере забавља кухинску чељад веома „дирљивим" догађајима из живота свог господина. Та зна он, да ће то донети жељеног плода, јер од уста кухаричиних и собаричиних доћи ће до „виших" ушију, које радо слушају, шта се збивало у удаљеним крајевима. Одношај међу браћом није се изменио. Као у прошлим годинама, тако и сад ставља саветниковица ђуру свом сину за узор лепа нонашања. Но Едмунд на то ништа не вели, као ни пре; панаша се