Stražilovo

Бг. 12.

СТРАЖИЛОВО

183

према њему, истина, уљудно, али ипак избегава, да се с њим опријатељи. Саветниковица се љути, што је тако равнодушан

према њену љубимцу ђура, истина, има исто тако ваздан страсти као и она, али је ипак обазривији, па се прави, као да ништа не опажа ! (Наставиће се.)

Н 0

С Е Л И М А. ОД ЉУБИ Н КА.

XV. Крен'о сам се за Бујиште 1 ) Једног лепог дана, Преко брда, дивна кршна, Сунцем обасјана. Ниже доле у камену Поточић је мали, Тихо брује и жуборе Сребрнкасти вали. Крај потока тиханога Бело с' стадо збира, Једна цура поред моста Кошуље испира! На бујну јој косу пали Они златни зраци, Па је водом поливају Несташни сељаци? ....

Ушао сам већ у село, Надање ме крепи: Та овде си, мој Србине, Мој узоре лепи! Та овде си међу гором, Што већ небо пара; Та овде се само српски, Српски разговара! Дивни људи, вредни људи, Воља им је јака! Та ово је жива слика Челичних горштака. XVI. „Знаш ли, ћато, — неки Јова рече ■—• „Да је код нас право чудо било. „Појави се мечка једног дана, „Е, у сну се то чудо не снило / „Страх овлада целим овим крајем, „Мечка! Мечка! Село с' цело збуни! „Не знам, од куд баш међ' нас да дође? „А нико јој чорбу не натруни.

') Лежи не далеко од Хртна.

„Кренусмо се! Ко са дугом пушком, „ Ко са мотком! Дигла с' грдна хајка. „Нек се држи! — мислили смо тада „Мора пасти, весела јој мајка! „Неки Марко пошао је први „У руци му кремењача стара. „Таман био код потока доле, „Спази мечку како се одмара. „Стаде Марко па напери пушку, „Кресну,... ништа! опет кресну! Беда! „Марко премрво — зинуо од чуда, „А мечка га само мрко гледа. „У један пут подиже се црна „Па растресе черупаву главу; „Протегли се... зину ... диже шапе, „Марко паде на зелену траву, „Јурну мечка па дохвати Марка, „Пишти Марко, гора се пролама, „За трен ока па од јадног Марка „Нигде ништа, већ лепшна сама. „После тога, мечка с' негде скута 1 ), „Отишла је преко Хртна, —■ кажу, „Овде и сад и отац и мајка „За несретним Марком запомажу! XVII. Читлук! То је слика пуна чара! Ту се Господ вековма одмара, Поток тихи ту вечито бруји, Ту певају лагани славуји, Ту хиљаде голубова лети. Ту се, ено, диже и храм свети, Ту с' лепота с' рајевином спаја, Ту се мала стазица одваја, Што те води ка пећини горе, Где вечито таласи жуборе. Ту бораве слуге светог храма, Славећ' бога у дивним песмама. Ту је школа до иопова стана, Светилиште народа ваљана,

1 ) „Скутати" значи — нестати.