Stražilovo

БР. 12.

СТРАЖИЛОВО

185

Ншсола Милан.

Па хтедоше: и та цура, — Историја тако иише Иа хтедоше: да и она Алкорану метанише. Али цура . .. српска мома, Није хтела Турке чути,

х ) Од села Читлука, идући у села: Церовицу и Орешац, баш у крај самога пута, који води у Књажевац, диже се грдна стена, која се по овој причи зове „Момин камен."

Па сам дуго... дуго ... дуго Свето место целивао! XXI. Десила се нека брука грдна У једноме од оближњих села: Умрм човек. Поп молитву чита. Ал' гле чуда на крају оиела! Тамаи попа заклопио књигу, И савио еиитрахиљ жути; —-

То је, веле, „Момин камен," 1 ) А прича се о њем храни: Била једна млада цура, Ведро чело, ведри дани.

Већ са стене грдне скочи Волела је погинути. У понору гроб је нашла, Где протичу жубор-вали. И сада су свето место Сјајни зраци обасјали. Попео сам се на врх горе, Н'а хладну сам стену пао,

Навалише силне хорде, Потурчише српску децу, Погубише листом оне, Што не хтеше клањат' свецу.