Stražilovo

<"Т РАЖИОВО ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ. БРОЈ 16. У НОВОМ САДУ 21. АПРИЛА 1888. ГОД. IV.

т ВРЕМЕНА П РИПОВЕТКА И 3 С ПРБИ утра дан ос1!ану у Брајковду дан мамурлука. Чича, господар начеоник. поранио пре времена, па дошао у општинску писарну, да нрежива о ноћашњој пијанци. Бележник послао пандура, да му тражи по селу гдегод овчја сира, па да га с црним луком и хладним меканим хлебом једе на мамурлук. Прижегло летње сунце, па глава да му пукне. А дошао је до искуства, да је хладан сир с црним луком за њега најбољи лек против мамурлука. Благајник вели: „Клин с клином," па ено га „код разбијене канте," где пресмаче ракију с хлебом. Мисар се осећа необично жив. — То је било дивно, милостива, — вели бележниковици, а дошао, да каже: „Добројтро!" Бележниковица га задржала на сир с црним луком, да нрави бележнику друштво. Јеша Дабижић вели: — Баш се добро осећам! Тако мора бити ономе, коме пусте у невољи крв, па му одлане. Не би било с горег и чешће. Учитељ, Милан Кнежевић, тукао би се сад са целом општином. Већма осећа морални мамурлук, него онај од пробанчене ноћи. Па сад још у школу, . . . ух! Целом свету завиди. Сваки то може, што хоће и како хоће, а он мора на своју катедру, или умрети! . . . Него једва чека вече, да се састане на прозору с Јеленом, па да је пита, шта јој вели мати? (Таман га је лепо поздравила!) И поп Стева мрзовољан. Покварили му најслађи сан. А по Брајковцу бруји, како су господа ноћас правили „бал" по селу. Бранко једва иред зору заспао био. Али чим устао и обукао се, опростио се са свима.

САД ЈЕ ТАКИ! РПСКОГА ЖИВОТА. ДЕО. Убезекну се и поп Стеван и госпођа Рашићка. — Па што тако нагло? — Идем. Неје право, да сам тако дуго доле, а несам код матере. — 0, о, — вајка се госпођа Јелисавета. И е свиди јој се. — Па да сте пречекали до недеље, сви би заједно на светковину. Ми и онако мислимо, да код матере одседнемо. Ја баш кажем ујаку, да ћемо код ње одсести. А Јелена се радује, да је позна. Бранка, већ поче завијати у стомаку од толике љубазности. — Е, на кад си већ навалио . . . Хајд', видићемо се, ваљ'да, још, — вели поп Стеван. — Не ћеш тек отићи горе, а да и нама не кажеш с Богом? Беше то за Бранка растанак, да је једва чекао, да их се што пре опрости. А они су сви били тако љубазни према њему, сви тако љубазни. Јелени, неје крити, баш и одлану чисто нешто са срца. Неје јој Бранко мрзак, Боже сачувај; ал' јој нешто тесно било поред њега. Чисто би га загрлила, што иде. Госиођа Рашићка с поља мед, ал' изнутра јед, сам јед, као да не слути на. добро. — Да, да, треба да идеш, да видиш матер, . . . треба, да! — говори поп Стева све на развлак, док га испраћаше до врата на улицу. — Знам, да те мати једва чека. Да Бог ме, мати је мати . . . Бранко већ пошао, а неје се још решио, да л' да иде Јовану. Дошао је и спрам куће његове, па не зна, шта ће. Не би било лепо, опет, и да оде, а да се не јави њему и његовој матери. У тај мах провири Даринка на дућанска врата. Таман! Та, ње ради највише се и предомишљао, да л' да сврне к свом другу. Сам неје знао, како