Stražilovo

242

СТРАЖИЛОВО

да се с н>ом опрости. Осећа, да не би могао бити равнодугаан; а боји се, да се не би показао сметен. Готово би се и смео био, ето, на нрви мах, да га Даринка прва пе поздрави: — А! Јесте ли и ви ноћашњи ? Браца бага сад устао. — Е, добро кад је устао. Да му бар кажем с Богом! — Ви одлазите? — Овај час. Даринка мало подрвене. Гледа у њега, а не зна, шта да му каже. — У Карловце? ■— Да, к матери. — Карловци су данас, у овај пар, најславније место у Срнству. — Хоћете ли доћи на светковину? — Ја бих тако волела, али не знам,... по свој нрилици . . . — Кад ја већ не ћу бити на Брајковачкој светковини, немојте бар ви Карловачку да нропусгите. — Па сад, ваљда, не ће ни бити нигата у Брајковцима, кад ви одлазите. — Не би је било, уверен сам, ни да ја останем. Најпосле оно, што сам ја хтео, видим, да народ већ зна. — Је ли.по вољи унутра? Бранко уђе. Јован бага пије каву, па се тужи, како му не прија. Да му је хладан батак с киселим краставцем. — Шта? Зар идега? Па тако из ненада! Како ћеш? — Пешке. — Бапг добро. Отпратићу те донекле. — Немој донекле, већ хајде бага у Карловце. — Не реци два иут. Тамо мора бити сад као пред какву буну. — А с ким ћемо ми у недељу ? — уплете се Зорка. . — Да! Ето видиш. Па што му драго! Ја ћу доћи у недељу.. . Свима упало у очи, да Бранко тако из ненада одлази, да ником о томе пре не рече ни речи. Госпођа Ката да пукне у себи од смеха, како се премудра Гашићка преварила у рачуну. А треба ли госпођи Кати много, да на први поглед од мах види, да се госпођа Јелисавета преварила у рачуну? Даринци чисто криво, кад се Бранко опрости те оде с Јованом. Од мах осети, како јој се учини Брајковац нешто празан. Сви су, до душе, ту, и мама, и тетка Ката, и Зорка, и Владимир,.и браца ће се вратити, али опет ... опет ... Зорка, опет, нема друга посла, него дошла, па јој бага жалостиво вели:

— Не волим пегато, што је отишао Бранко. (За њих у кући Бранко неје био „господин Бранко" или „господин Стајић"^ него само Бранко: толико се и тако се радо о њему разговарало.) .. . Уз пут наиђоше пред гаколом на учитеља, где „луфтира главу". — Ако Бог да? — пита Кнежевић Јована и Бранка... — Шта? Кући? Па пешке тако? Ух, благо вама! Волео бих ти се сада по гори проходати, него о Божићу прасе ... Па гата ће бити од Брајковачке светковине? А?... Стара српска невоља! Плани, па издахни! Таки смо ти ми свуда. Е, бага сам радознао, како ће и то у Карловцима испасти. Чисто не могу да верујем. . . — Ти, канда, не идеш из Брајковца задовољан? — приметиће Јован Бранку, кад већ беху на нуту кроз гауму манастирску. — Боже сачувај. Бага сам задовољан, што идем, — одговори онај. — Него искрено да ти кажем, волим, и што сам био ту. — Жао ми је, да ниси остао дуже, па да прошврљамо мало у наоколо по селима и по манастирима. Мени се допада овај наш крај. Ја не бих никад одлазио одавде. И веруј ми, моја је најозбиљнија намера, да дођем кући, па да прихватим економију. Ја осећам у себи за то воље, па мир! —• Казао сам ти, гато ја о томе мислим. Испит, понда ради гато хоћеш. — Да, да! И ја тако мислим. Да Бог ме! Положићу докторат, свршићу и ту формалност; нонда ћу доћи у Брајковац. Гадићу, економисаћу и поучаваћу овај свет у рационалној економији. Хоћу да сам независан, потпуно независан. Кад буде време, даћу се бирати за посланика, било у Карловце било у Загреб,... ал' хоћу да сам независан. Брате, ништа лепше од тога... А да се лепо радити! Па гато зарадиш, знага, да ти нико за тим заплакати не ће, па ти је слађе... Не ћу да будем адвокат или чиновник... Ти видига зар, да се ја не одричем рада. Боже сачувај! Само ... ко хоће да ради за народ, мора живети с народом; а не башкарити се по варошима, па писати књиге за народ, поучавати народ, водити политику за народ, дизати позориште за народ, и све за народ, а нити они познају народ, нити народ разуме њих. Ужасна аномалија код нас, какве, ваљ'да, нигде више у свету нема. Нагаа интелигенција постала је, тако рећи, из народа, па тегако да се игде интелигенција тако удали од народа као нагаа. Нова се омладина креће, њен глас се већ по мало чује. Кад не иде вигае с омладинским скупгатинама, добро; наћи ћемо други начин. Сви путови воде у Гим. — Ја се бојим те нове омладине.