Stražilovo

Бр. 19.

СТРАЖИЛОВО

297

иеба и растапаше црну, сипку земљу у блато до колеиа. Ако се и јест Брест давно најмио у службу и имао на уму, да стече, што му треба за живот, ипак, кад се нађе нза врата, не беше на чисто, куд да се крене са својом сиротињом. Климао је тако полагано, да га је Бурек сваки час претицао и застајивао; јемачно погађаше паметно псето, да му се господар врло близу сели, кад тако вуче ноге за собом. Дође тако Бресг до колебе Борутиних, застаде. промисли се мало, најзад уђе. Беше то подругу годину после одласка Кљимкова, а на неколико месеци по смрти његове стрине. Да она беше у животу, тешко да би допустила, да се пријатељ мужевљев и синовчев онде смири. Али Јан, који је скупа с ћерком само толико места потребовао у колеби, да могу стати две клупе и сто, не истера овчара. — Е, па останите, — рече, — биће нам зими топлије, а лети можете спавати и на пољу. Брест остаде, али ипак, да сувише не досађује господару, целе дане преседаваше и плетијаше котарице па другој страни са свињама, Касијином прћијом, и тек вечером се пресељаваше у собу. Скромни му занат даваше малу заслугу, а и двор му нешто помагаше, да ухвати крај с крајем. У дворској кујни зар беше стара судопера, која се сећаше овчара и увек остављаше од обеда или лончић таране. или неколико кромпира, а кашто и парче меса, које он добијаше кришом кроз прозор, сакриваше у сару и бегаше дому; како ли је тада Бурек весео трчао за господарем! Облизивао се све једнако и разгањао ио путу кокошке, као и онда, кад је Брест клао овнове. Време иђаше једноличним током, грабећи жртве. Положи у гроб Јана Боруту, удаде Касију, обдари је децом, само као да се Бреста не дотицаше. Беше то једино милосрђе, које судбина учини овчару. Све га је гонило, само га је смрт избегавала. Да ли јој беше за то захвалан? — За што мене, — говораше, — стари цреп чува, кад је толике лонце поразбијала? Ето, и Бурек скапа — а ја не могу, или ваљда нема ни црва, коме бих ја био потребан. Кад је Бурек скапао, Брест се очигледно постарао, али је живео и плео кошаре међу свињама, од којих су све нова и нона поколења долазила у избу Кљимкову. Бременом, додуше, поче губити вид и често мораде да зове најстаријег сина Касијина, да му провуче прут у плетеру. Не помогоше ни плаве наочари са мрежицом, које му ременар препоручи. Вид се удиљ гасио. Најзад овчар доби запаљење очију и обневиде. Заплака се стари од срца. — Сад, ако те не приме у болницу, а ти се за-

вуци под плот, па цркни као Бурек — говораше сам себи. Не престаде ипак плести котарице, само што се чешће испомагао сином Касијиним. Уза све то сленоћа му није смањила средства за живот. Јер и за котарице је кадшто капнула крајцара и судопера из двора није заборавила старца, а и ременар га је позивао за сто. Елем вукао је Брест јадни живот и не умирагае, ма да је прејурио 80 година. А где је за толико био Борута и шта је радио? Приспела је година 1879. У Јулију се пронесе но тарновичком оловном руднику глас, да ће се број радника смањити. Једнога дана рударска им власт огласи ту тужну одлуку. Преко 150 кукавних, прљавих мушкараца, жена и деце опколило улаз у окна, разговарајући се лено и испрекидано. — Можда ће нас требати у угљеном руднику говораше један. — Где? — запита неколико гласова. — У Будишину. — Таман! — одазва се стари радник. У Будишину не ће дуго копати. — Онда у Гљивицама. — Баш луд разговор — рече стара жена. Јуче је Маћеј од онуд дошао. па вели, да тамо отпугатају. — Не узбуде л' рада, отићи ћу Овечи, па . .. — Мани се песнице; да тебе није, можда нас не би ни истерао — повикагае два рудара. — Да мене није, дотерали би до вагаака. Кукавице! Они ће мени сад приговарати! — Морамо, јер је тако. — Ако те пљенем по њугаци, биће ти: тако. — Дед! — Ево, штене. Заподе се туча. Скупљена сила узрујаности мораде наћи ма најмање одушке, јер иначе би довела до грозне побуне против управе. Прост радник је као пара: обуздан вргаи најпокорније сваку службу, али кад се отме, уништује све, на што год наиде, у својој жестини. Започета туча, која је брзо увукла све искупљене, одиграла је улогу вентила. Задовољени у њој на час дивљи нагони ослабише и не имађаху снаге, да се бурно управе нротив рудничке власти. Непрестане измишљотине, у којима се нреплетао језик пољски ческом и немачком, р'аспириваху огањ борбе, који се стаде већ гасити. Неми сведок беше рудар од својих четрдесет година, који стајаше на страни, држећи за руку малу, подерану девојчицу. Мршаво му лице, покривено борама, по којима се пружаху тамне пруге оловне паре, изражаваше озбиљну тугу, оживљену цигло