Stražilovo

БР. 22.

СТРАЖИЛОВО

339

је код Круне на ручку и разговара се с Њом на Талјанском језику . . . Када Францези забранише наш С С. Ред, он оста сам у ман. за 8. год. а Редовниди се разбишаше по жунах . . . У то је вриме притрпија млого од ришћанских ајдуках, који онда биснише страовито но Буковици, Котарима и око Крке. У једноме сусриту речени ајдуци одсикоше му десно уво, и оста без ува до смрти«... и т. д. и т. д. III. Овета лоза, У паше доба има десетак огњишта Јерковића, али се већ од подавно дијеле на три гране, које се презивљу: Брзокуси, Зубаци и К р к о т е . . . Могао би ко, због тијех надимака, помислити е су Јерковићи презрени међу својим земљацима, а то није истина. По жупама св. Фран>е Висовачког нико никога не зове правијем презименом, ни правијем именом, иего свака кућа и свако чељаде на по се имају по надимак. Исти фратри, и ако су, послије Бога, иајвише штовани и љубљени, не могу измаћи томе народњем крштењу. То је, дакле, просто обичај, неки зао обичај, ако ћете, али ништа друго. А да је кућа Јерковића за иста »у пуку почитана како једпа света лоза«, као што рече фра Брне (III.), по дну своје пјесме, томе има сила потврда, а ми ћемо одабрати само двије, три. Прво и најпрво, у Зврљеву, Лећевици, Брстранову, Сухомдолу, Пргомету и Љубитовици, кад се што прича из старипе, обично се додаје: »то је било у вриме фра-Мартина Брзокуса, или фра-Бортула Зубаца, или фраВице Кркоте« и т. д. — баш као кад Бошњак рече: »За Кулина бана« а Херцеговац: »у доба херцега. Шћепана!« . . . Друго, Миљевчани, људи јако »приватљиви« — како се онамо каже — радије ће »ириватити« Јерковићима одојче, пего ли другоме коме овцу јаловицу, е увјерени да је месо од Јерковића стоке много слађе од меса ичије друге стоке. Још један примјер, пак досга ће бити. Отрагу неколико година, спорјечка се неки Јерко вић са некијем Суходољанином. Јерковић се нашао прзница — и ако им то није у крви те удари Суходољанина, а овај имао у руци сјекиру, па замахне оштријем пут Јерковића, али се брзо предомисли и обрне ушице, нак ушицама звизне Јерковића по челу и убије га.

Питап у суду, рашта то тако учипи, Суходољанин одговори: »Није ми, валај, жа', шта сам га убија, али не би' пикад нрижалија, да сам му крв нролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину« . . . Јерковића се сој разликује по многом чему од осталијех досељенијех и старосиоцкијех брастава. Брзокуси и Зубаци махом су кракати, кратка трупа. дуга врата, коштуњави и космати. Кркоте су, већијем дијелом, малога расга, једри и голопузасти. Сви Јерковићи имају велике зубе, и готово сваки је мало развратастијех уста, смеђе длаке и сијеријех очију. Сви су веома ништи духом (у јеванђелском значењу), мирољубиви, слаткорани и врло мало »нриватљиви«. Само се каже, да је међу Јерковићима најнрибранија опа грана, од које је живи фратар. Фра Вице (1774. ј 1793. | ј- 1835.), онај, којему су »ајдуци одсикли десио уво и који оста без ува до смрти« био је Брзокус. А Брзокус бјеше и фра Брне (III.), пјесник, (1829. -ј\ 1848. ј- !?). Овај пошљедњи имао је три брата: Јеру, Јуру и Бару, или како се у Зврљеву зваху: К у ш м е љ а, Ч а г а љ а и III у н д у. Кушмељ, за то што бијаше јако рутав, Чагаљ, с тога што је био сух као кука, а Ш у нда, због тога што је Баре говорио кроз нос. По што је овога вијека свети чин био у грани Брзокуса, а Кушмељ био старјешина у браству, — а и због нечега другога, — ми ћемо о њему и његовој породици проговорити на ио се, у овој глави четвртој. IV. Кушмељ и Кушмељићи. Јере Јозов Јерковић, Брзокус, Кушмељ, бјеше штапоног, врата као у дивокозе, главе округле и тврде, да је могао њом букову даску разбити. Риђи му брци затискиваху ноздре и доиираху до ушију. Зубима могаше нагристи плету а шакама сломити чврсту сухорицу. Могао је нојести печено двизе, али пити је слабо могао. Поред свега тога бјеше мирњачина, те га је ситна и жољава Барица, жена му, или како је зваху Осињача, због зеленијех очију могла карати до миле воље. . . Кушмељ живљаше ионајбоље међу својима, а бијаше одијељеи од браће. А како богаство није на одмет ни у светој лози и како јевриједно знати, колико треба да човјек има па да буде најбогатији у Зврљеву, чујте, што је било његово. Од непрокеФнијех добара Кушмељ имадијаше: кућу, истина потлеушу, али под плочом, и