Stražilovo

340

Б р . 22.

петнаест лаката дугу; уз кућу наслон; под кућом врт н десетак дана грохота, као што је сва земља у Зврљеву; под бријегом око петнаест мотика винограда и нешто загајене ограде. Од покретног иметка: жену Осињачу, три сина, двије кћери, двије краве, двадесетеро вуњачи, двоје магаради и свињу за посјек. У родној години Кушмељ могаше искрушити својијем житом до Божића, а отада до Петрова дне намириваше кутње потребе, продавши вино, ако је и оно родило, продавши вуну и смок, што би од тога претекло, продајући воће, кад му је доба, и дрва преко све године у Скрадину. Уз то је Осињача ткала по вас дан, а њезино је ткиво било на цијени у свијех седам жупа. Ето тако се у кући Кушмељевој састављао крај с крајем, у родној години. До душе њихове потребе пе бијаху превелике. Нека је пуре из обила, свечаником по мало мрса и по мало комињака, да се залије сухи залогај, иека је мркадине, да се тијело покрије — па да се царује! IIо томе можете судити, како су животарили Чагаљ и Шунда, а како и сви остали Јерковићи. Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози! . . . А кад би љетина издала? А кад би љетина издала, бог ме, и онда се некако долазило крају. Осињача би ткала по вас дан и по сву ноћ, магарци, натоварени дрвима и за њима Кушмељ, касаху чешће пут Скрадина, а, што је најглавније у такој невољи, и Кушмељ и Осињача и Кушмељићи стегли би се у пасу. Душа ваља, у злој години фра Брне је помогао највише старијега брата, понешто и ону двојицу, а остале рођаке узимао је као посленике у манастирским работама То је дујо чинио као добар човјек, али томе бјеше и један крупан узрок, — није вајде крити. Рекосмо попријед, да су Јерковићи маличак приватЉиви, а глад је глад, а људи су људи, на ето фратру бруке готове, ако не претече зло! Сад да пређемо на оно, што је иретежније. Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо »као да бјеше,« јер не знамо поуздано. Он се клео, да никад никоме ништа није украо, осим Рупљанима двије козе, и то прије но што се оженио, и то по наговору нокојног стрица Јурете'; али су се и Зврљевљани клели. да он има на души бар тридесет грла, што ситне, што крупне стоке, сврх тога многе ствари манастирске. Сад, ко би у том могао право нресудити? Одиста се претје-

равало и с једне и с друге стране. Тако је кан' да и царска власт ' мислила, те пребивши на полак и узевши на ум, да кад је човјек из Зврљева а није прихватио више од петнаест глава животиње, да тај човјек није ирешао границе честитости, те да може бити народнијем главаром. И постави власт Кушмеља кнезом у Зврљеву. А Зврљевљани у тој ирилици рекоше: лако је ономе бити светац, коме је бог отац! Бива: »Фра Брне је бог, пак ти је лако, Кушмељу!« , . . А и јест га дујо л>убио мимо браћу и мимо све рођаке, љубио га је »као крух вино.« Само да знате, колико је пута с њим јео, баш с њим за једнијем столом и у манастиру и по жупама! С њим је и путовао. Два пута идоше заједно чак до Задра! Он га је од дуга ослободио, он му је кров поплачао, он стоку купио, његова га је препорука дигла на кнештво, и т. д. Чагаљ, Шунда, Кљако, Рдало, Ркалина, Рора и сви остали изданци светога коријена не завиђаху Кушмељу толико ни једено јело, ни нутовани пут, ни одужени дуг, ни нокривени кров, ни запаћену стоку. ни стечено кнештво, све му то не завиђаху толико, колико нешто, чему се Кушмељ могао надати. А Кушмељ и Осињача зебли су у срцу, да ■ им се надање ие ће обистинити. 0 томе су сваке вечери говорили, а увијек једно теједно. Не само што сваке боговјетне вечери понављаху исте мисли, него понављаху исти истовјетни низ ријечи, тако да им дјеца научише на памет те разговоре, баш као какве молитве, IIо вечери жена би започела: — Чмањак није за то! Аја, брате, аја, аја. аја! Овако слаб и бедуаст нити би умија стрицу чизме освитљати, нити би мога" воде донити, ни камару помести, а камо ли да се диже у зору да звони здраву Марију, а камо ли да прати пишке стрица, кад дигод на коњу пође, а камо ли да буде свуда скоком, куда редовници оком, ка' шта је, боме, ред најмлађем дијаку! Аја, брате! А и да пије свега тога, него да га пуште да ластвује, па да само књигу учи, зар би ово теле божје икад књигу научило? . . . Ма на кога си се уврга', не било те !... Послије тијех ријечи настао би тајац и сви би се иогледи стекли на Чмањка, а он би оборио главицу, знајући лијепо, да је крив, што дође на свијет слабуњав и бедуаст . . . Право му име бјеше Јозица. Материно питање, »на кога се увргао,« имало је заиста смисла. Јозици је било већ дванаест година, а