Stražilovo

Бг. 22.

СТРАЖИЛОВО

341

глава му не бјеше већа од добре кругаке а према глави све остало тијело, и трбух му утонуо при ртењачи, — еле, шака јада, са шта га и прозваше Чмањком. . . За тијем би Еушмељ, уздахнувши најприје што дубље може, пробесједио овако: — Бакоња, Бакоња, несритно дите! Ти би све мога', што Чмањак не може, мога' и тер како, да те враг није обрнуја на своју! . . . . Бакоња, врат сломија, оћеш ли се икад оканити галијоства, хоћеш ли се икад памети дозвати? . . . Бакоња, гром те убија! Ти ћеш зло свршити, на вишалима ћеш свршити, ка' нико твој! Ти си приличнији за ајдука, него ли за редовника, ти ка' да си по сто пута од ришћанске крви ! . . . Несритно дите ! Несритно дите! Убија те гром! . . . Рекавши то Кушмељ би обично бризнуо у плач, а Бакоњи ни бригеша за то, но би се раскорачио и гледао мало подругљиво »ћаћу«. Иве или Бакоња, »второрођени« син Кушмељев, бијаше од десет година колико друго напреднб дијете од нетнаест, па бијаше румен и збојит, живолазан, весео и готов увијек на »галиоство.« Оп је одметао каменом и старијим од себе, одскакао и у трци утјецао свијем својим врсницима, могао се попети на дрво као вјеверица, могао је узјахати гола коња, а имао је срца да се побије и с којијем бркоњом. У цијелом Зврљеву не ћаше наћи дјетета, које не би имало биљеге од Бакоњине руке, али и његово тијело бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу, да га он брани, него се светио сам, колико је могао, и трпио јуначки. А највише га одликоваше од друге дјеце његова тврда воља; што би наумио, то би и учинио, па му стотину сметња на путу било; што би хотио затајати, не би одао па да га на муке мећеш. Понекад би засуо ријечима, а по гдјекад постао би мучаљив, као станац камен. То је све чудновато, али је чудноватије, што је Бакоњу Осињача више љубила но и Кушмеља и Чмањка и двије кћери: Галицу и Криву. Не ћаше дати прст један његов за које од њих, а прегорјети ћаше свијех скупа за његову лијепу главу. Планула би, кад би и мало гато скривиле цурице и искалила би се на свима у кући, кад бијагае љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но гаје заклањала у свакој прилици, и онда кад је његово »галиоство« било сувише очито. Колико и колико пута Кушмељу преври, па скочи да уложи на »несритно дите,« а Осињача се онда накостри-

јеши нут мужа, бага као квочка бранећи пилад. А рекосмо нопријед, да се силни кнез Куш> мељ бојао жољаве Осињаче! ђаво нека разумије, како је то могло бити, али ви ћ.ете разумјети, да је маломе с тога лако било подругивати, раскорачити се и слушати подругљиво очине пријекоре . . . Послије Бакоње најмилији бјеше матери подјевојчар Шкембо или Роко, дјетешце од четири године. По пгго би се Кушмељ исплакао, узела би она Шкемба преда се, па му почми овако тепати: — Ево ко ће бити наш редовник, наш бискуп, наша круна! . . . Је ли да оцес, мој копицане (копрцане) ? Ја шјам маји, маји, маји, па цу бити вики, вики, вики, па цу бити бикуп, бикуп, бикуп! . . . Душјо материна, сице материно, дико нагаа! . . . — Па онда: цмок! цмок! ижљуби га и, љуљушкај, докле не заспе... — Бог ће све на добро управити! рекао би најпослије кнез, након дугог размишљања. — А да ко по бог! прихватила би зијехајући Осињача, пак обоје легну. Тако је за дуго трајало под кровом најстаријега Брзокуса, а тако, по свој прилици, ћагае трајати још, да се не догоди ово, што ћемо вам испричати у глави петој. V, И з б о р. Бјеше у јеку јееени. Једиога раднога дана, одмах по сунчаном смирају, Кушмељ и његови окупили се око трпезице, на којој се димљаше пура у дрвеној здјели. Сјевер је. јако дувао. Прије но што ће сјести да једу, као што је обичај међу латинима, зачатише сви једногрлице »оче наш« и баш изрекли »приђи краљество твоје,« кад ли Бакоњино танко ухо, кроза сву вјетрену хупу, чу коњски бат, те он потече к вратима, пак викну: —- Фра Брне !! Кушмељ и Осињача истрчаше у авлију и видјеше — најпрво што видјегае, бјеше најдебљи дио фратров, јер Кулаш обрнуо сапи вратима, а фратар се повио на Кулашу па с натегом извлачи десну ногу из узенђије. Сејиз, неко црномањасто а згодно момче, одјевено по котарску, са читом кубура за паитњачом, држагае коња за узду. Кугамељ допаде, извуче братову иогу, па обухватив га око гаироког струка, помога му сићи се. Па оида се браћа пољубише у сумит два пута. Осињача цјелива дјевера у руку, а Бакоња иринесе к уснама конон, којим се опасују фрањевци.