Stražilovo

342

СТРАЖИЛОВО

Б р . 22.

Пјесник бјегае свом главом мањи од брата, али кад би Кугамељ обријао брке, па му се надули образи, гаија, трбух и — сапи. био би исти фра Брне. — Бижмо у кућу, е номете! вели он, па рече с прага: ваљен Исус! — Вазда Исус и Марија ! прихватигае Кугамељ и Осињача. Она збуњена стаде се мувати ио кући. пе знајући гата ће. — Па како? како? пита дујо. — Вала богу и дивици, није логае! Ето, глади није а болести није, па ето ! вели Кугамељ. — Де ти, невиста, донес' мало сукна овде на столицу! рече фратар, видећи, е се она не домишља. Опа донесе то, јога и кличано ракно, које прострије по врх сукна. — Таа-ко ! рећи ће дујо. Сад ми изуј чизме, е ми отпадопте табани, таако! Сад ми стави кладу под ноге, таако ! Сад наложи добро ватру и запали ону свићу! — показа »канделору,« гато висаше под низом картених икона на чађавој стијени. У свакој кршћанској кући налази се најмање но једна вогатаница, освећена па Сретење (»свијећнице«), а треба да се запали, кад ко умире. Дујо је знао, да у кући нема друге. Осињача се тајом прекрсти и прошапта: боже опрости, и свети аранђеле! иак запали свијећу и усади је у чашу жита. — Таако! вели дујо и наслони плећи на погију од троножне столице, пак преплете прсте на трбуху, стаде обртати палац око палца, и опет започе: —• Па како? како? — Па вала богу и дивици . . . Сејиз унесе бисаге а Бакоња седло. — Не знам што би? присјети се Кушмељ, чешкајући се по глави. Оћу ли заклати једну кокошицу и . . . — Ма, бог с тобом!! Јеси ли при себи, или си се потурчија? . . . Зар не знага, да је данас петак, а сувигае годишње вриме, а! ? и фратар се насмија, угледавши тек сад суху пуру на трпези. — А камо вам остала дица? — Сраме се, па се скрила иза таре! вели Осињача. — Ајте благујте, живи били, а не брините за менека. Извади, Стипане, то, штоје бог да, па да заложимо И ти ћега с нами, Јере! Домаћица ностави здјелу на тле, а трпезу

принесе крај дјевера, па довуче силом Чмањка, Шкембу, Криву и Галицу, да цјеливају коноп стричев, пак да вечерају. Стипан извуче из бисага неку гуку, завијену у артију, пак одмота. Бјеху три печене пастрве. За тијем извади десетак јаја, један сирац, полак пријесне погаче, виљугаку и нож и једну чашу. Кугамељ, чегакајући се једнако но глави, гледаше из пријека све то. Биће мислио : »виру ти твоју, брате дујо, липо ти постиш! А шта би било, да није данас велики и тешки пост!« — Ајде, Јере, сиди! вели му ду.јо. — Ма, ја. . . онај . . . као ... — поче се нећкати. — Оди, оди, не дитињи! Сиди и ти, Стипане! — Пак расплати рибе и даде свакоме но дио. Пак наста тајац. само се чујаше жвакање, а на пољу се надимаше сјевер на махове, те трескаше вратницама. Торни пас Кушмељев вијагае у наслону. Осињача је гааптала нешто дјеци, а Бакоња заборавио јело, но зинуо па гледа стрица. Бакоња је мислио, како је лијепо бити фратром! Како је лијено јахати добра коња, водити уза се сејиза, носити чисто пртено рубље, спавати на меку, у сувоти и топлини, јести меса, пити вина и каве сваког боговјетног дана, осим носнијех дана, а кад је иост, онда ено онако као стриц сада! Јога, како је лијено, да те свуда народ поздравља. Из далека л>уди скидају капе, а жене се превијају; ко му се примакне, љуби му руке и конои око паса! . . . Сиромах Бакоња . уздахне дубоко. — Шта ти је? Загато не идега? запита га мати. Он махну љутито главом, а у то се отворигае врата и уђе гомила Јерковића. Најпрви уђоше Чагљина и Шунда; пак Зубаци : Кљако и Рдало са још двојицом својијех момака; пак Кркоте : Ркалина и Рора и њихова три сина. Један за другијем, сваки виче с ирага: »ваљен Исус!« пак се здраве са фратром и посједаше, гдје је који могао, иеки на сточиће, неки на под, повивгаи ноге, многи на кревете. Загугаигае кућу. — Иа како, Јуре? Како, Баре? . . . Како сви?? иита дујо. — Вала богу и дивици, добро смо сви, а ти? — одговори Чагљина, у име свијех. Ље ее.)