Stražilovo

Бк 22.

СТРАЖИЛОВО

343

У К Р Ч М И.

Снажни Арпадов сине, стасити и витешки! Уморног од бесне трке одјаши хата свог, И густе заглади брке и пехар подигни тешки, Силан, као млади Бог. На рудину пусти хата, Куцнимо се ја и ти; Још не тутњи са Карпата, Још пустара твоја спи —

ђерам- се уморно саг'о а ор'о лагано кружи, Сунце је на зреник стало и врео трепти зрак... Гараво пустарско чедо вино нека нам служи, Док ноћни падне мрак. Пићу с тобом, као с братом, Да не пијем сам, А већ после... Ах, баратом, Бићемо се, знам. Војислав.

ЧИКА ЗОРАЊ ПРИИОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ Г.7ГУ М А ЧКОГ ЖИВОТА ПРИЧА М. К. Д. (Наставак.)

|ош никад није Н

-ска публика и одбор срп-

_/Чсвог народног позоришта са таквим интересовањем дочекао и пратио рад позоришне дружине, као сада. Од како је Јелка ступила у дружину, није ова од то доба била у Н—у, а и иначе млого се што шта променило; неки су чланови отишли другим позориштима, неки са свим напустили позорницу, а неки поумирали. Осим чика-Зорана, Бритвића, и још двојице тројице, сви су остали били новајлије. Млади глумци: Рајко Савић, па Јован Тошић, па Цветко Милошевић, стекли су лепа гласа код српске публике у свима местима; сад им је ваљало у Н—у. где је најобразованија позоришна публика, и пред лицем позоришног одбора засведочити оно признање, које су дотле стекли. Па они су то после неколико представа потпуно и оправдали. Сви они, који се донекле разумевали у позоришној уметности, одобравали су потпуно њихов природни, нови начин приказивања, тако, да се на сиромаха чикаЗорана, који је остао онај стари крути војник, готово заборавило. Отети тврдици новце, и глумцу славу. то је једно и исто. Сиромах чика-Зоран, кад је видио, да га запостављају, постао је нервозан до крајности; често пута тако се заборављао, да је у љутини вређао и по гдекоје чланове одбора, па и саму публику. Треба само једанпут да на кога повичу „Курја!" па је свршио. Тако је било и са чика-Зораном. Увређени су почели већ негодовати и говорити, како је он код позоришта као инвалид, а то је чика Зоран дочуо. С друге стране млади Рајко Савић почео је писати у позоришном листу чланке о реорганизацији позоришта, те је нападао на све оно, што иостоји. Начин писања у овог младог човека био је оштар и одушевљеи; у завршном свом чланку рекао је: „Овако радити, овако економисати, значи зло-

употребљавати народно поверење, значи, красти од бога дане!" Чика-Зорану није више требало. Напише оставку и на тлумарењу, и на економском звању и поднесе је Хаџи-Антоновићу. Хаџи-Антоновић, познајући плаху крв глумачку, разложи му целу ствар са праве јој стране; ипак чика Зоран одбаци економско звање, те по наговору Хаџи-Антоновића остане само као глумац. Можда не би речитост Хаџи-Антоновића ни толико успела, да није чика Зоран био заиста у неприличној ситуацији. Јелка му је још једнако боловала, и ма да је грозница са свим попустила, ма да се иначе доста добро осећала, глас јој је још увек био доста таван и рапав. Па кад је Хаџи Антоновић дотакнуо и најтању жицу чика-Зоранове глумачке сујете, кад му је обећао, да ће у Н—у он, чика Зоран, опет приказивати „Милоша Обилића" а млади Рајко „Бука Бранковића", умири се чика Зоран са свим. Већ два три пута морала је управа мењати репертоар због Јелкине болести. Више пута било је објављено, како ће госпођица Јелка Бриткићева ступити први пут на Н—ску позорницу, и свагда је лечник то предупредио, светујући је, да се још које време претрпи. Наравно да је ово изазвало љубопитство код публике, да види и чује ту нову звезду на небу српског позоришта, особито што се знало, да је она избор Хаџи-Антоновићев; а у његово добро разумевање није нико ни сумњао. Наступио је и тај дан. Јелка је ступила први пут у врло тешкој и напорној улози, као „Адријена Лекуврерова". Ту јој је улогу једва уступила трагична љубавница, на молбу чика-Зорана и ХаџиАнтоновића. При првом ступању на позорницу Н—ска је публика поздравила, као што је то обичај, са пљескањем Напрђгнутом пажњом чекао је Хаџи Антоновић, да први пут на позорници види своју избра-