Stražilovo

Б Р . 25.

СТРАЖИЛОВО

397

што беше: ђорђе СладовиЛ, за тим Радосав Бакош, и браћа му: Пеак, Ракетаи Огман (?). Награду су ту добили за своја витешка дела, која су било појединце било са другима учинили. 0 овим делима се доста приповеда и аустриски заповедниди су заиста увидели, да су Им ускоци и арибези од врло велике помоћи. А нарочито су били као уходе употребљивани, јер су у том врло вешти и искусни били. За то су онда и примали лепо и дочекивали Србе, да би их за своју ствар придобили. Између 1555. и 1570. године доселило се баш доста Срба на Вараждинској граници. Но све те не можемо рачунати у пограничио становништво, јер многи од тих не беху ту стално настањени, већ су као војниди служили. То се највише на војводе односи, који су ретко ту код себе породице држали; а борци код таквог једног војводе беху већином неожењени људи. Па и касније за читава два деценија слабо ћемо ту наћи задругу, која се стално настаиила. Међу тим се српски елеменат из тако зване „ мале Влашке ", т. ј. дољње Славоније, мало по мало ширио према западу. На том су највише радили турски заповедници, и то из стратегиских разлога. У једном извештају, који је Л. Секељи 2. јуна 1546. год. из Пожеге послао заступству Штајарске: да су Турци неког „^кћлтаасћопЉсћ-а", који је пре био заповедник у „Ро8сћ§пуаг-у", преместили у „Меекћеп СНасМпа" с налогом :, „сНе ШгскМвећ §гаш1иеп уе 1еп^ег је тег вотШ Ш1 ти§Нсћ ает лујг!;, ћегаиатуег!® ги егууе11егп ипс1 тИ ЖаЧасћеп зм На ту мисао их је то навело, што је тај крај скоро сав пуст био, јер је старо становништво отуд одбегло, те су онда за тим ишли, да га населе, како би га лакше одржали. А и Славонци су опет гледали, д^ то земљиште не изгубе. Нема сумње, да је на истоку изван пруге, докле се протезала вараждинска граница, било у другој полопини XVI. века насељених српских породица. Али те се нородице настанише ту турским заузимањем. И само су за време неке од тих насеобина биле у власти заповедника од границе, док их је могао држати и бранити. Али покушај тих српских задруга, да се ближе граници преселе, наиђе још год. 1576. код тадањег заповедС Л ИКЕ ОД МИЛА IV, У Књажевац. Шест месеци и неколико дана пробавио сам у Зајечару. Како? Други пут. Првих дана априла месеца кренем се, да преко Ењажевца дођем у Ниш, од куда ћу после железни-

ника Халека на велико неповерењо. Маја исте године измолио је од цара Максимилијана ту дозволу, да 40 „Нашег "\Уа1аећеп", то ће бити 40 задруга, које се на Илови (западно од Дарувара) било већ настаниле, било да су још долазиле, може све постаманити. Јер он је доказивао, да ће те задруге српске граници много шкодити, ако би дуже ту остале. Па и у горњој Славонији слабо су марили за те насеобине. 0 томе нас уверава V. законски чланак, који је 8. априла 1565. год. постао. Исти чланак гласи: Пет и! Саезагеа Мајев^ав Уаксћоз уе ХЈсгкокоа т ћопа с1аш1п Теро§1ауа тћаШап<1ит пе раИа1иг. Овај законски чланак тако је постао, што је на сабору у Бечу (1563.), кад се водила реч о граници, заповедник исте, Ленковић, донео предлог: „сИе РгЉекћеп о<1ег ХЈвв^о^еп с1ег "УУшЉзсћеп Сггаш^геп но уог Јаћгеп 1т Тга1е1с1(; §аг 8сћта11 ипс! еп§;§ тИ, 1зе8сћ-№агНсћет Мап§1 а11ег1ау тепвсћНсћег ипс1 У1ећ8-Кагип§ ан§е8е1;и1 луогДеп — апДегвлгоћш ги уегае^геп." — Овај предлог су примили сви посланици из Штајарске, јер су они највећма волели, да се опросте тих ускока. Но Ленковић је опет мислио, да им се уступи земљиште код манастира беНи и 81ш1еп112. Посланици из Еорушке и Крајнске оггет нису били за то, да се ускоци отпуштају; него, ако се већ морају премештати, то да им се даде земље у Славонији код Леаоглаве. На ово пристане и цар Максимилијан и нареди, да се договоре са старешином манастирским, како би овај спремио земљу за то. Налог тај буде извршен; али насеобина овде не би дуга века. Срби буду отуд брзо протерани. Шта је узрок био, не зна се сигурно. Највероватније ће бити, да, је то на основу оног законског чланка учињено, који су чланак 1565. славонски сталежи донели. Тако исто није срећно испало премештање од год. 1568. Сви ускоци из Крајнске и други, који су хтели, требали се преселити на земљиште између Копрејнице и ђурђевца. Али то је све нешто слабо ишло. Нрема томе, што смо горе рекли, изгледа невероватно, да су год. 1572. дошли из Чермља манастира у Босној више калуђера и других Срба и са дозволом се царевом настанили код горе Калника. (Наставиће се.) С ПУТА. САВИПА. цом кући. На моју велику радост рече ми мој добри газда Перче, да ће ме сам на својим колима одвести до Ниша. Загрлио сам га; али му у једно најодлучније кажем, да о арњевима нећу ништа да знам. Није се ни он отимао о њих. Тако сместимо санду-