Stražilovo

Б р . 25.

СТРАЖИЛОВО

393

ненадио, управо убезекнуо, кад би са њеног лица шчитао повољно расположење према њему. Право рећи, он то повољно расположење не би ни разумео, јер му није било ни на крај памети да га ишчекује,

да му се нада. Вио је као човек, који се сам са собом разговара, па наравно и не чека одговора с друге које стране, а кад би га случајно, из ненада, чуо, уПЛаШИО би Се ДО ЗЛа бога. (Наставиће се.)

сг=З

ДУХ ВРЕМЕНА САД ЈЕ ТАКИ!

задију:

ПРИПОВЕТКА ИЗ С ПРБИ XI. • зненадни одлазак Стајићев из Брајковца иза' звао је у познатим круговима Брајковачкога друштва, нити рећи мање ни више, већ сена у кући пречаснога иароха Брајковачкога поп-Стевана Радојчића загрмело је, као да је пао у њу гром с ведра неба. Кад се Јован вратио, отпративши свога друга до првога манастира, у село, сврну уз пут код госггође бележниковице. — А, вас треба посути ситном прохом! — ноздрави га бележниковица, идући му на сусрет с умиљатим осмехом. — Једва један пут! — Извините ... Пође Јован да нешто говори кроз мамурлук; али га речита бележниковица пресече: — Но, да Бог ме,.. . до сад вам је био ту друг, ... хајде-де, прашта вам се .. . Сиромах, тај брже оде одавде, него што је овамо дошао. — Па таки је он, кад што науми. Код њега важи само „или — или", — вели Јован. — Са свим као и његова назови-ујна, — примети бележниковица са значајним смешењем. — Ех, ти већ све знаш, — проговори бележник, напунивши пуна уста сира и загризавши зелену наприку. — Пукла би на боку, да не рекнеш. Пусги човека амо ... Докторе, седи овде. И гостољубиви бележник пође да прави места Јовану уза сто, не би л' забашурио, што његова лепша половина наговештава. — Помакните се мало даље, — рече писару, који се немо гушио овчјим сиром поливеним с кајмаком, на који му се сад тек и већи апетит отворио, што зар хоће на њему да излије сав свој кивј што је Јован, назирући у њему, ваљ'да, опасног конкурепта, ступио предо прага, где се он тако добро осећао. — И хоћу мало да приседнем, — одговори Јован, отирући зној, а зној му цури с чела. — Љуто сам се уморио пешачећи на овој врућини. Радо, до душе, нешачим по гори; али у јулију месецу, на овакој прижези, џаба. Боље би било, да сам остао у манастиру. Нема архимандрита, па ме задржавао

РПСКОГА ЖИВОТА. ДЕО. Варнава ... Него Бранко ће отићи у Карловце сав обарен. — Одахнуће, кад не буде видио своју ујну, опет се уплете бележниковица. — Жено, не дирај у своју сестру по Еви, — опет је, бојаги, утишава супруг, избаЦив и опет једну „досетку": „сестру по Еви!" — Ако нам је Ева прабаба, нисмо све једнаке, — не да се бележниковица збунити. — Ал' тако јој треба! Тај господин Бранко добро јој је напаприо у нос, може га сад песницама трти. Јован се загледа у њу зачуђеним погледом. — Бранко ?! — Ви се и опет правите да ништа не знате. — А ти опет све знаш, — уплете се опет нежни супруг. — Што зна цело село, мора знати бар и натарошевица, — обрецну се она. — Ја ништа не знам, — вели Јован. — Слатки сте ви, — намигну бележниковица. — Аи1' Ећге, ништа не знам. — Рашићка добила кошар, ... ето, то ти је! затрча се бележник, као да реши ствар што пре. Јован сад тек не зна, шта да мисли, већ се забленуо час у бележника, час у бележниковицу. Писар се гуши сиром и залива грло — белим вином. Али и он наравно мисли, да мора нешто рећи, бар у корист свога „вишег позива", на вели: — Штета за госпођицу Јелку, што нема прилике да ступи на позорницу! — Бог ме, добро она изиграва своју ролу, — опет ће бележниковица. — Питајте учитеља. Тај ће вам умети најбоље посведочити . . . Боже мој, ви гледате опет ту као неки преблаги Јеврем . . . Ето вам, шта је: госпођа .!еца просила вашега Бранка за своју кћер ! Јован прсну у смех. Чак и бележник мало се не угуши, како се засмејао. — Слатки уја, добри поп Стева, сам је био проводаџија. Опет смех. — Пак ?