Stražilovo

437

тали. Ту смо затекли једну старицу а један, старац, погурен на штап, придође. Пита нас, куда смо навалили и чисто не вјерују, да идемо на Видов Врх. Кад су виђели, да их не варамо, чисто се обрадоваше. —• Ха Божиј људи, па баш код Видове цркве! — весело старац ускликну а старица је из даљега према нама весело руке подизала. Уз то смо се обредили хладном водом, забијељеном с мастиком ; ћирије Марко узео је собом не само пљоску маштике него и чашу; па има и другу ојачу пљоску лозоваче, али њу нијесмо ту начињали. Разумије се да смо обоје старо почастили самом мастиком, и они су нам лијепо зафалили и срећан пут жељели. Ту сам први пут чуо онај приђев „Божиј" у ономе смислу; старац нам га је дао неколико пута, и га њим нас је шћио обасути највећим почастима и фалама.; с тога ми се чини, да га је заслуживало забиљежити; мени се бар врло допада. Отолен наставимо пут на више, то се зна на до,брим нашим коњицима. Морам да се пофалим: ја сам најбољега јахао, и никад не бих желио бољега. Али већ нестаје лиснатог дубља и високи стрми Видов Врх као да је указао гола прса своја; само што ђе-ђе по рудини између крша мирише по који бусак пелима (ваћпа). И сада ћасмо јаче сунце чути, да нас није дочекао свјежи дах планински. Него је џаду на више мјеста вода изрила, да јој се ни трага не види, па смо у два пута били забасали и морали се натраг враћати; ако овако услиједимо, зло, него ти Јово, наша ресерва у муци, прође први, да напријед извића трагове покварене џаде и да нас предводи. И ова је џада турска успомена, јер је на врх брда била кула, чије зидине и сада стрше изнад нас. К,ако смо се више врху нриближавали, све је боље расположење у нашој малој дружиници владало. Често смо дозивали нашега „вожда": — ћирије Марко! А он би се мени весело одзивао: — Едојмосте! А моме побочнику: — Николаћи, кало педаћи! Јер је неко вријеме у Цариграду пробавио, ђе је грчки научио. Па ћаше и по коју турску узвикнути, али их ја нијесам упамтио. Док се изнад нас на самоме врху у ваздуху не указа један обрис човјечиј, који нам је махао марамом. То је био поп Јово Лазаревић, парох Мокрински, који је био начуо, да се справљамо, те нас је изгледао и из далека познао. Ми смо се одмах ставили, да је он, па смо му одговарали машући пггитовима, којима смо се од сунца бранили. 0 дивноме погледу, што се од ЛовЛена с истока

разастире до Мљета на запад, не говорим ништа; говорићу, када са самога врха станем разгледати свуда у наоколо; само ваља да забиљежим једну са свијем природну појаву, али која чини велик утисак на посматраоца. Како смо се уз брдо пели, према нама се велико море све више подизало и расло, тако да нам се чинило, гледајући му пошљедње крајеве, да се нимало нијесмо на више попели, илити, да смо вазда с оним крајевима у равној линији! Та је појава одиста величанствена. Слава Богу! Ево заминусмо иза Видова Врха и пред нама се пружа једна пољаница. Ево нам и попа Јова у сусрет. Нрва му ријеч била управљена нашему „вожду": . — Лијепо си ми поручио! Наш шјор Маркето смијући се одговара: — Иутнику рока није! Поп Јово, кад је чуо, да се справљамо, био је препоручио истоме нашему Марку, да му поручи дан на пријед, ако одлучимо, да идемо. Али је наш „вожд" знао, куд идемо, за то нити је дао нама, да се бринемо за стомак наш, нити је шћио попу Јову што поручивати: позната му је била пуна и гостопримна кућа попа Јова. — А ми ћемо крува и сира. — Ми примамо радо, али условом да нас не остављате — ја му одговорим. — Али морам вас оставити свакако! — Не ћете никако ! И учиње се као да хоће, да ми угоди, и остаде с нама. Најприје смо се упутили к цркви, да целивамо. Пред нама је једно велико*старо дрво, које је своје густо лиснато грање око себе у широко и ниско развило. До њега је сјеница са сјеверне и источне стране на сухој међи наслоњена а с јужне и западне на сошицама, и с приједа завјесом застрта. 0 главној сохи, на којој се с приједа наслања шљеме од сјенице, виси једна икона Христова; а друга икона стоји с десне стране на међи застртој услоњена и пред њом је тас, на којем се прилаже милостиња. И ми смо целивали и своју лепту дали. Под сјеницом је света трпеза, ђе ће свештеник бескрвну жртву принијети, а народ ће престојати службу Божију испод овог стогодњег дрвета, кога штеде буре и громови. И то вам је Видова црква, код које оближњи народ долази упорно а Бог зна од када нема ни трага од цркве! Ту нема што да види; ваља сам да сјеницу направи и икону донесе; ту нема ништа до успомене, коју је нараштај нараштају повјеравао, да је ту негда била Видова црква! Али у спомен петстогодишњице Косовске, која се до године на Видовдан навршује, већ су ископани основи новој црквина томе мјесту, ђејенегда ста-