Stražilovo

438

СТРАЖИЛОВО

Б р . 28.

ра била, и до Митровадневи по погодби има бити црква саграђена, како ће се у њој дп године на Видовдан пропојати! Иа ко диже тај споменик тужној и славној петстогодишњици ? Два скромна сеоца, Сврчуге и ЛазаревиЛи, што живе на подножју сјеверном и сјевероисточном Видова Врха. Прво је у граници окупираних земаља а друго спада у Мокрине у аустријској граници. Ваистину заслужују, да се за аих зна, као што би и заслуживали помоћи из цијелог православног српства у овом свом подузећу, у толико више, у колико иравославни Срби бар на овим -крајевима немају друге Видове цркве, бар не у колико моја истраживања допиру. Питао сам, да ли су што налазили при копању основа, и показаше ми комада од округлих судова земљаних од три врсте и то од земље боје бјелкасте, жуткасте и црвенкасге, фине израде, али изнутра као здвора некалаисани, и ја сам собом узео по један комадић од сваке врсте. И ја сам исти силазио у изваћене основе и гледао земљу са страна; земља је црна и није каменита; а једну ногу испод површине види се један тврди кречани слој; друго ми ништа није у очи пало. ђе је с.јеница, рекоше ми, да се виде из земље остатци округлог олтара, али ја се нијесам усудио, да подигнем завјесу и да ставим ногу на то свето мјесто, а нико ме од присутних није понудио. Него су ме из код цркве повели код развалина турске куле на једну високу литицу. Ту смо тек посиједали у хладу онијех зидииа, па смо стали посматрати чудо испред нас, којега се нијесмо могли нагледати. Са иСТока се к небу дижу Ловћен, па онамо даље Суторман, па Румија, високе планине слободне Црне Горе; на западу ничу из мора Локрум, па Шиаањ, па Мљет, дивни острови негдашње славне Дубровачке области ; а у свему томе простору на југу од истока до запада пукло велико море и до према нама се подигло, па се с небом саставило, да им не можеш границе разабрати: небеско се плаветнило слило са морским у недогледу, па не знаш, да ли су оно бродови, што једре по мору, или лабудови, гато у ваздуху лете. И још ми кажу, да има ведрих јутара, кад се види далеко у исток Крф и нреко мора италијске планине! Уз то наш ћирије Марко дофатио пљоску лозоваче па купицом стао редом служити. Ту је придошао и сердар Томо Томашевић, прсима пуним декорација турских, црногорских и аустријских, један од познатих главара херцеговачких. Пијемо и наздрављамо један другоме, па опет гледамо дурбинима на исток Боку са заливом јој до Превлаке и Солила, па Суторину са њеним чаробним затоном; а под нама управо ено Молунат са његовом луком

малом али поузданом, и са живописном околином; па на запад пут Дубровника растире се дивно и плодно Конавоско поље. Све то скупа саставља слику велике умјетнице природе, које се не можеш нагледати, а ако си Србин, која те мора заносити у усхићењу тамо горе под небески свод. Са свим друге врсте развија се панорама сјеверна пред нама. То је кршна Херцеговина, све суре планине до планине, по којим видиш ђе-ђе по мало шуме, ђе се црни. На истоку остаје Добрштица у аустријској граници са својим врхом Одијевом; па је до ње к сјеверу висока Субра, па Оријен, па Кабао управ на сјевер, па Врбањ изнад Зубаца, па до њега Свитавац, а са свим близу нас на сјеверозапад подиже се Влаово-брдо или Лов-брдо. који не да даље поглед растирати по кршној земљи светог Саве и херцега Шћепана. ,Већ је у наше друштво приспио и парох Крушевачки, који и Сврчуге држи; то је поп Васо Новаковић, млади симпатични и интелигентни свештеник, који је на мене одмах најбољи утисак учинио. Већ се на кули вије и српска тробојница а ја нијесам ни опазио, кад су је развили. Долазе људи, па нам се сви јављају најуљудније изразом највећег задовољства на лицу и пристају с нама у разговор. Сваки има нешто да каже: онђе на ниже ископано је благо, кад је не знам који паша у Суторину дошао; мало ниже је хајдукова нећина; па је онамо вода жива Вратница, около које се види омеђина, ђе је некад морало кућа бити; онамо се находило и гробова; па још има пет живих извора у наоколо Видова Врха: Брестовик, Буковик, Стубица, Ле%евишта, и Творађ! Други опет прича, како је ово брдо било гором обучено, па како су је људи палили и жито туда сијали, те је сада осолило и по њему не расте него између крша ниски пелим, вријесак и виндиљ; али је пелим у прољеће а вријесак љети најбоља паша челама а не знаш који боље мирише; и жути виндиљ, нека врста ђетелине, што тако мирише, да га жене у скриње затварају, да им хаљине миришу, најбоља је опет паша овцама; но ту има и друге траве, добре за пашу и ниокле стада не долазе ситија и мљечнија, као са Видова брда. Док смо се ми тако разговарали и у наоколо гледали дурбинима, код цркве се било народа прикупило и примакло се вријеме литурђији. Тако се поче и наше друштво размећати и мало по мало око цркве се окупљати. Ја сам пошљедњи сашао тумарајући по онијем кршевима, јер пута нема, и гледајући између њих пред собом разно бусје и разне траве са мноштвом разних ситних цвјетића. Ах, ту си и ти тужно моје Не заборави ме! Најмилиј цвијете љубави наше, што те у срећи по баштама његовала