Stražilovo

4 50

Б р . 29.

ДУХ ВРЕМЕНА ПРИПОВЕТКА И 3 С ПРВИ ШР хп Д сеобе Србаља у крајеве, што стоје под окриљем Австро-угарског орла, Карловци су у ^ место, које је бивало позорницом највише догађаја, што засецају у живац политичкога и културнога живота овостраних Срба. Дакако да Карловци имају да захвале на том значајном ноложају у историји српскога народа томе, што је тамо столица првосвећеника српске православне цркве у овима крајевима. Али баш с тога чак и Новом Саду, где је толико времена већ средиште свему кретању српскога народа у јужној Угарској, у Хрватској и Славонији, могу смело и поносно довикнути: „Нови Саде, у заман ти хвала, када теби Карловци су глава!" Треба ли ређати све прилике, које истакоте Карловце изнад свакога другога српскога места у тим крајевима ? Има ли и једнога Србина, који иоле разабира за наш јавни живот, па да незназа Карловце, за „српски Сион"? Ко не зна, да је ту српска патријаршија? Тешко да има у српству иоле знатније личности, која неје била питомцем срнске Карловачке гимназије или богословије, та два најстарија просветна завода у сриству и с ове и с оне стране Саве и Дунава? Јели требе спомињати толике народне саборе, који баш у Карловцима саборисаху о цркви, о школи, па и о политичнпј судбини овостраних Срба? Где је ускрсао и где је сахрањеп последњи сан овостраних Срба, — војводина српска? Тражи ли се још славе, иаћи ће се у „Карловачкој калдрми равној", у разглашеном Карловачком шилеру и „81Љ оу Љ ;"-и. У кратко — ту је „буна, сабори, Бансто, војвода, ..." На када и тога нестане, када утрну спомени и на то, остаће нешто, због чега ће Карловци остати у спомену, „док се поје, док се винце пије ..." догод је и једног ваљда српскога ђака. Талијани имају своју стародревну Болоњу, Немци Јену, једни ово други оно, - - Срби имају своје Карловце. Осим толико и толико знаменитих Срба, који у Карловцима или поникоше или се — однеговаше, и научише се србовати, ту је и отац српске књижевности, ту је Вук Караџић први пут, као ђак још, упозорен од Мушицкога на онај велики посао, кога се он доцније тек онако свесно и савесно латио, те га и онако сјајно извршио, да је одржао дух народа

САД ЈЕ ТАКИ! РПСКОГА ЖИВОТА. ДЕО. српскога, ударивши јак темељ српској књижевности у исти мах, када је Милош на другом крају српства, а у суседству изнурену и понижену Србију на ново дигао и ударио темељ политичко.ј и државној слободи донде заборављенога српства. И политичку слободу и књижевни препорођај овековечио је Бранко Радичевић, онет Карловачки ћак, у својим песмама као нико ни пре ни носле њега. Е, па спомену тога ђенија посветио је цели српски народ дан 10. јулија 1883., приредивши му светковину, каквом знађаше у најсветлијим данима своје прошлости удосгојивати само крунисане главе своје, полажући им трошне остатке животне у сребрним и златним кивотима у велелепне храмове. Бранко Радичевић беше, наравно, само сиромашан српски ђак. Као такав, да Бог ме, неје могао оставити након себе величанствених манастира ни иних задужбина. Али као ђеније народа свога сазидао му је храм у грудима народнима, где је нашла места за вечита времена слава прошлости, и идеја будућности, вера, љубав и нада неокаљанога поштења, непомућенога родољубља, безлобне младости. Њему за уздарје подиже народ српски из благодарности само — гроб.. Као свећеника велике идеје пренесе га у храм, где му је „црква поднебесје, олтар часни брдо и долина, тамјан мирис, што се к небу диже из цвета" и из српског света. И томе чину беху Карловци позорницом. Дивно се беше заталасало одушевљење у српском народу у намену—Бранкова спомена. Онако се народ уме одушевити само за велике идеје. Од надничара, који је можда закинуо од својих уста, па до првога богаташа, — од људи неписмених, који су тек из туђих уста чули и научили бар „Коло Бранково", па до првих књижевних умова, који стварају мишљења у књижевности, у науци, — све је на свој начин хитало, да се одужи спомену песника српскога јединства, прихвативши позив омладине своје као сам песников аманет. Већ на неколико дана пред заказаии свечани дан у Карловцима се опажало необично живо кретање. Карловци и Карловчани спремали се, да свечано дочекају госта, коме месго то беше тако омилело, да је зажелео у њему боравити вечни сан. Два дана напред почели се скупљати гости са стране. Е, неје друкче, већ изгледаше тамо, што рекао оно Јован Јаковљевић, „као пред буну". Одборници лете на, све стране и наређују, како