Stražilovo

453

сестра. љубљена као сестра, тужна можда, али мирна. По старинском обичају најстарији је син пређе добијао пута онолико имаља, колико млађи у роду; а млађи синови и ћерке поштоваху тај обичај и не устајаху никад против њега, ма да не беше у натем роду правнога мајората. Бејах најстарији у породици те ће већи део имања да пређе на мене; елем ако сам и био још ђак, ипак сам гледао на њега, као па своје. Отац се рачунао у најбогатије људе у околини. Наша се породица није истицала великашким богатством, него оном великом сгаро-шљахтићском имућношћу, која даје хлеба изобиља и миран, угодан живот у рођеном гнезду до саме смрти. Чекало ме релативно велико имање, и за то сам мирно гледао у своју и у Хањину будућност, уверен, да ће она код мене наћи мира и ослонца, акојој устреба, све да јој је судбина не знам какова. С тим мислима сам заспао. Сутра дан узех да и на делу покажем поверено ми старање. Ала сам радио смешно и детињасто! па ипак, кад се данас тога сетим, чисто ме текне у срце. Кад дођосмо ја и Касије на доручак, застадосмо већ за столом: попа Људевита, госпођу д' Ив, нашу гувернанту, и моје две мале сестрице, које су седеле, као обично, на виежим столицама, млатале ножицама и весело ћућориле. Седнем врло достојанствено на очину столицу и погледавши диктаторски на сто, окренем се слузи, па му довикнем суво и заповедним гласом: — Поставите за госпођицу Хању. Реч „госпођицу" сам хотимице нагласио. До јако тога не беше. Хања је обично јела у гардероби, јер ако је и желела моја мајка, да она седи скупа с нама, стари Миколај не хтеде о том ни да чује, говорећи: „Није у реду; нека зна гаогеа према госпоштини. Није него још нешто!" Сад ја уведох нов обичај. Часни поп Људевит прсну у смех, сакривши смешење шмрком бурмута и свиленом цепном марамом; госпођа д' Ив начини кисело лице; ако и беше добра срца, опет је била велика аристократкиња, јер беше иореклом од старе властеоске породице француске; а послужитељ Фран зинуо, па блеји у чуду на мене. — Поставите за „госпођицу" Хању ! чујеш ли? поновим ја. — Чујем, благородни господине — одговори Фран, коме је јемачно импоновао тон, којим сам му говорио. Данас признајем, да је и „благородни господин" једва могао да задржи осмех задовољства, који му на уста изазва та титула, пришивена му први пут у животу. Ал' опет достојанство не допусти благородном господину да се насмеје. Међу тим беше за тињи час постављено, отворише се врата и на њих уђе Хан.а у црној хаљини, коју јој преко ноћ

сашише служавка и стара Венгровска, уђе бледа, уплакана, са својим дугим златним витицама, које се спуштаху низ плећа и завршиваху тракама од црног жалобног крепа, који беше уплетен у косу. Устанем и, притрчавши јој, доведем је за сто. То моје старање и цео тај блесак изгледаше, да само застиђује, збуњује и мучи девојче. али ја тада још нисам знао, да у тузи више вреди миран, усамљен, празан кутић и мир, него бучне овације пријатељске, па ма оне из најбољег срца потицале. Мучио сам тада Хању својим старањем у најбољој намери, мислећи, да са свим чиним своју дужност. Хања ћуташе и само кашто одговараше на моја питања: шта би јела или пила? — Ништа, милостиви господине. Заболело ме то „милостиви госнодине" тим јаче, што она иначе беше са мном поверљива и говораше ми просто „млади господине". Али баш та улога, коју сам од јуче одигравао, и та промена, што се * десила с Хањом, учинише је још несмелијом и понизнијом. Одмах после доручка узмем је испод руке, па јој кажем: — Хањо, знај, да си од данас моја сестра. Од сада да ми ниси више казала милостиви господине. — Добро, милост .. . добро, господине. Бејах у чудном положају. ГПетах се с њом по соби, а нисам знао, шта да с њом говорим. Рад бих био да је тешим. ал' онда бих морао споменути Миколаја и његову јучерању смрт, а то би Хању опет на плач натерало и раецвелило. Свршило се тиме, да смо обоје сели на ниску козету, што беше на крај собе; девојче опет наслони главу на моје раме, а ја узех гладити јој руком злаћану косу. Привила се уза ме заиста као уз брата и то слатко осећање искрености изазвало је зар у њеним очима нове сузе. Плакала је горко, а ја сам ју тешио, како сам знао. — Ти опет плачеш, Хањице ? — говорио сам деда ти је на небу, а ја ћу се бринути ... Нисам ни сам могао више говорити, јер ми и самом ударише сузе на очи. — Господине, могу ли ја видети деду ? — прошапута она. Знао сам, да су донели сандук и да баш сада мећу Миколаја у њега; због тога нисам хтео, да Хања иде дедином мртвом телу, док не буде све готово. Али за то сам отишао сам. Уз пут сретнем госпођу д' Ив и замолим је, да ме причека, јер хоћу да се с њом који часак поразговорим. Кад сам наредио све, што је требало за погреб и помолио се за покој душе Миколајеве, вратим. се Францускињи и после краткога увода замолим је, да мало доцније, кад мииу прве недеље жа-