Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Ја гледам оков како ти кују, — Несрећи тој је у теби вир Синови твоји вај ти не чују, Народу срце деспоте трују: Ио трзавиди да буде мир, Да заспиш, гробе јелинских снова, Ти, мирна слуго туђих окова.

У теби слава умрла стара, Савијаш кршга, соколе сив, Орлова камо вишега жара, Да, збрише рђу с наших копаља, Да прене народ, успаван див? Ли песма моја по гробљу лета, Ожучен вапај с другога света.

Хај, немаш, роде, дива ни људи, И жена твојих изумрво сој Ту сваки гуди новцу по ћуди, Јелинској мисли нико не жуди. Неспреман народ за страшни бој, Препући ће му рањаве груди Узалуд њега Маратон буди!

Радован Еошутић.

ХАЊА.

П Р И П О В Е Т К А X Е Н Р С ПОЉСКОГ 11

I. ^еше ми шеснаест година, кад је стари Миколај, на умору, оставио Хању мојој бризи 5 и савести; а она, млађа ни за читаву годину, истом се почела растајати с детињством. Одведох је управо силом од постеље преминулога деде, па се обоје упутисмо у нашу домаћу капелицу. Врата јој беху отворена; пред 'старом византијском сликом Мајке Божје гораху две свеће, ал' им светлост слабачко расветљаваше тмину, која беше притисла дно олтара. ЈКлекосмо једно поред другога. Девојче, изломљено од бола, изнурено од. јецања и неспавања, наслонило своју бедну главу на моје раме, па тако остадосмо као кипови. Беше касно у ноћ; у дворани до капелице, на старом гданском сату, искука кукавица промуклим гласом два сата по поиоћи; свуда се разливаше света тишина, а нарушаваше је само далеки шум вејавице, која тресијаше оловним ћерчивима на прозорима у капелици, и бони уздаси Хањини. Не смедох да је тешим ни једном речју, привинух је само уза се, као већ тутор или старији брат. Не могох ни да се Богу молим; тисуће утисака, осећаја забунише ми срце и главу ! Свакојаке слике промицаху ми испред очију, али из те збрке истицаше се полако једна мисао и један осећај, да је то блеђано девојче полузатворених очију сада мила ми сестрица, за коју бих дао свој живот и за коју бих, да устреба, бацио рукавицу целоме свету. У то дође и млађи ми брат Касије, ца клекне иза нас, а после поп Људевит и неколико чељади. Очитасмо вечерњу молитву, по своме свакидашњем обичају. Поп Људевит читаше молитву на глас, а

И К А III Е Н К Ј Е В И Ћ А РЕВЕО РАЈКО. ми за њим понављасмо или одговарасмо у кору литаније; а тамни лик Мајке Божје, с два трага од мача на лицу, гледаше на нас милостиво, рекао би, као да дели с нама породичне јаде и болове, срећу и несрећу и да благосиља све нас, који јој к ногама припадосмо. Кад је под Људевит спомињао у молитви мртве, којима пожелесмо „вечни покој", спомене и Миколаја; Хања стаде на то опет гласно јецати, а ја се у себи тврдо заверих, да ћу дужност, коју ми је старац поверио, као свето испунити, па макар ме стало највећих жртава. Беше то завет млада, егзалтична дечака, који још не разумеваше, ни како могу бити велике жртве, а не разумеваше ни одговорности, али имађаше племенита заноса и нежних осећаја у души. Носле молитве се разиђосмо да спавамо. Похитао сам старој Венгровској, домаћици, да одведе Хању у собу, у којој ће од сада становати, а. не као до сад у гардероби, и да буде уз њу целу ноћ, а онда и сам, пољубивпш срдачно сиротицу, одем у собу, у којој сам живео с Касијем и попом Људевитом и коју зваху у кући „станом". Поред туге за Миколајем, кога сам од срца волео, осећах у себи ириличан понос и срећу, што сам токорсе тутор. Уздизало ме то преда мном самим, да ја, дечко од шеснаест година, будем потпора једном слабом и бедном створењу. Осећао сам се као човек. Не ћеш се преварити, поштена старино, у твоме господичићу, у добре си руке нредао будућност своје унуке, па можеш мирно почивати у гробу. Заиста, ја бејах миран за Хањину будућност. Онда ми не беше ни на крај памети, да ће Хања временом дорасти и да ће требати да се уда. Мишљах у себи, да ће увек остати уза ме, пажена као