Stražilovo

Б Р. 29.

СТРАЖИЛОВО

457

Милица је ЈЕазу суђеница, На њему ће останути царство, Са њоме ће царовати Лаво" прича — слутећи сродство Лазарево са Душаном народна пјесма, да је Југ Богдан синовима рекао, кад се ови разгњевили на Душана, кад запроси Милицу за Лазара. А Југ Богдан је ово рекао, погато проучи књиге цароставне и виђе, штоно књиге кажу.*) А ова је пјесма јамачно старија и вјеродостојнија од свију посље писанијех калуђерскијех записника. Великаши српски устадоше одмах на Вукашина, чим се овај учини краљем ; највећи отпор му показа Лазар. Урош их не може помирити, јер — како право каже Мајков —• већ није вриједио нигата. Области су биле подјељене на силене власнике, а цар се прибијао сад једном сад другом. На посљетку науми, да се отресе кума свог Вукашина и да побјегне у Дубровник, али у тај час иогибе!!! Не пише се нигдје, ко га уби (осим у неким калуђерским летописима, који су тек од XV. вијека овамо), али кад ( промислимо, да је он погинуо баш у онај час, кад је био наумио, да се отресе Вукашина и да из Дубровника може бити јави свему свијету бездјелија и тежње овога, кад сравнимо с тијем себичност и бескрајно славољубље Вукашиново, и његово, неправедним узуриирањем краљевскога достојинства за жи-

*) Збирка Вукова књ. II. стр. 185.—186.

вота Урошева документирано лебдење за највишом власти, — и на посљетку кад промислимо, да је он одмах послије погибије Урошеве арихватио врховну власт и стуиио на крвави иријесто посљедњега Немањића, без иитања, има ли који ближи сродн/шс веЛе ираво, и тијем распалио у држави још жегаћи међусобни рат — онда — еј онда морамо бити слијепци, ако у њему не видимо ариснога и јединога крвника Урошева! Слугаао сам — у разговору — неке. гдје сравњују Вукашина са енглескијем Кромвелом. — Али Кромвел не уби из потаје свога господара, него се подиже проти њему као бунтовник проти тобожњему тирану, и даде га. кад га ухвати, пред суд, а овај га осуди на смрт. 11а Кромвел не метну крваве круне свога краља на своју главу, него остаде само као протектор трију нација на челу. Он је дакле, и ако је дигао оружје против свог законитог краља, далеко поштенији од Вукашина, па ипак га повјесница енглеска назива крвником краља (ге§шн!а) а ми да назовемо Вукагаина поштенијем човјеком!!! Вукашина бранити и прати од клетве значи колико из Велзевува градити Арханђела. Ми бар, који нијесмо вјешти тајни таковог „преложенија", никада у његову невиност вјеровати не ћемо, па ма нам се ех саЉе<1га од „најнепогрјешимијих" и под анатемом „најзамашнијих удараца" проновједало.

(Наставиће се.)

ДА ЛИ <Ж МОЖЕ ЈЕВАБГБЕЉЕ ПОРЕЖНО ПО ДАНИМА ЧИТАЊА НАЗБАТИ „ЈЕВАНђЕЛИОТАРЕМ"?

о д д и м и т р и У 26. броју о. л. написао је г. Јован Живановић чланчић с насловом: „Има ли јеванђелистара у српско-словенској књижевности?". На исти чланчић не могу, а да ово не одговорим. Пре свега одбијам од себе тврдњу г. Живановића, да сам ја речима те ће том приликом научити и г. професор Живановић, шта је то јеванђелистар и да није оно, што је (и) он до сада држао", хтео њега увредити. Ја се заиста морам чудити г. Живановићу, да је он тако осетљив, и велику би ми услугу учинио, да ми покаже, како сам му могао „друкчије и лепше казати његову погрешку (ако је погрешка)". Из досадањих, и ако не баш свих а оно неких његових полемичних ствари, ја не само што не •увидех, да је он друкчије и лепше другима њихове погрешке (ако су погрешке) казивао; но на против увидех, да им је он са свим друкчије њихове погрешке казивао. Да се ја не сећам и не придржавам Иларијоно-

Ј А Р У В А Р Ц А. вих речи: „Боже ме сахрани и од саме помисли, да се ја завађам с том филологаком господом у опгате, а са браничима -српског језика на посе. Знам ја и познајем врло добро и одавна тај род, ту секту, ту „љуту треклету јерес", та те Љутице Богдане, те Јолдагае и Дели-Татомире, тога Јовицу Ресавца, те модерне Дахије и Јаничаре, који су љући од самих оних старих Јаничара" („Стражилово" за 1887. бр. 24.): не бих ја остао дужан г. Живановићу, што је одмах у почетку реченога свога чланчића рекао: „Г. Д. Руварац у 11. бр „Гласа истине", изливајући јед свој на г. Шакрака, дохватио се и мене"; јер ако се носле онаког писања Шакраковог протик мене у „Нашем добу", за завргани мој одговор у „Гласу истине" може рећи, да сам ја у њему излио свој јед против г. Шакрака: онда не могу а да г. Живановића не подсетим на Иларијонове речи на истом месту: „И ево данас на нагае очи како је страдао и како страдава сиромах проф. Лекић, ни крив ни дужан."