Stražilovo

466

кроз жагор светине, која се устумарала горе и доле, дође до ушију познат женски глас с радосним ускликом: — Ево га! Окрену се. Гости из Брајковца. Ту тетка Ната, ту Даринка, Јован, мала Зорка, — сви полетеше њему као добром старом познанику. — Тако се дочекују гости?! — нребаци му, бојаги, Јован. Ноздравише се својски. Њихов жагор само је, да Бог ме, увећао и онако велики жагор, што се разлегао по пространим ходницима и степеницама Карловачкога магистратскога здања. — Јесте ли добили приступнице? — нита их Бранко. — Јесмо. Добили смо место међу изасланицима учених друштава. — Добро је. То је прво уз мост, што води с лађе на обалу. Одмах до њих су певачке дружине. Ту ћете најбоље видити спровод и чути песме. Одоше у саборницу. Једва добише места унутри. Бранко се не одваја од Даринке. — Ми смо одсели код вас, — вели му она. Јован је тако — Па да где би на друго место, —одговоријој Бранко, а као да плива у задовољству. — Госпођа ваша мати није нам се изненадила. — Ја сам тако и уговорио с Јованом. — И не питаш, где ти је ујна, — приметиКе Јован Бранку, кад се једном у гунгули одвојише од осталих. — Каква ујна? — Па госпођа Рашићка. — Збиља ! Па ту је за цело и она. — Не знаш ништа? — Шта да знам ? — Госпођица Јелена је одбегла. — Шта говориш ? — Одбегла. Јуче на ноћ нестаде и ње и Кнежевића. — Не говори! — Нема ту шале. — Та, стани, да дођем к себи! — Е, Бога ми је госпођа Рашићка већ дошла к себи. Већ се говори по селу, како жали, што је дотле дошло. Та она, бојаги, није друкче ни мислила. Кнежевић је, вели, добар и ваљан млад човек, прилика таман као наручена за њену Јелену. — Пак? Шта сад? — Па биће добро. Госпођа Гашићка зна сваку воду окренути на своју воденицу. Довешће децу у

Брајковац, венчаће их, и ти ћеш, можда, имати да тераш још парницу с узурпатором твога наследства. — Боже ме сачувај. — Немој да спомињеш штогод о томе пред тетком. Она се страшно ополчила. Не ће се више ни враћати у Брајковац, него иде одмах одавде кући. Неугодно јој здраво, што је то урадила девојка, која је тако добра другарица била Даринци. —- Сирота Јелена! Ваљано девојче али несретно! Мала Зорка дотрча к њима: — Хајдете. Тражимо вас. Треба да се журимо на Дунав. Сад треба скоро и топ да пукне. — Децо, ја то не ћу моћи све издржати, — вели госпођа Ната, а запурила се сирота од врућине и гурања кроз свет. — Још на станицу хајдете с нама, понда на Стражилово ви и не морате, мама, ићи, — вели јој Даринка . . . Иуче топ. — Ево, лађа иде! Сад се тек ускомеша све, па полети, да ухвати што боље место а што ближе Дунавској обали. * Лађица, на којој беше лес песников, дупком пуна цратилаца, примакла се Карловачкој станици. На кљуну јој заставник Београдскога певачкога друштва са друштвеном заставом, а острагу, на другом крају, застава Новосадске занатлијске задруге. На лађи поји певачко друштво самртницу. Свечана тишина завлада на обали, као да занемеше оне тисуће грла искупљенога народа. На једаред запева стотина певача, искупљених на обали „Имну о преносу Бранкових костију." Величанствен тренутак. Изнесоше и мртвачки сандук с последњим земним остацима млађанога песника и понесоше га у варош до свечанога одра на тргу, где беху свечани говори једнога од Бечкога одбора и једнога од Карловачкога. Одатле кроз „убаво Белило" к Стражилову, крајњој мети свечанога спровода. А спровод се пружио, колико је од вароши до самога Стражилова, као да нико не хаје за жарко јулијско сунце, што је прижегло свом снагом. У долини испод Стражиловачкога виса, опет на свечаном одру, положи се лес, да и заступник „Матице Српске" проговори коју у славу песникову. * На врху Стражиловачкога виса завршен је спровод. Отпоја се и последња песма, а многи и многи још се не разилазе. Стајић са својим гостима из Брајковца нашао се одмах до гроба.