Stražilovo

Б р. 30.

СТРАЖИЛОВО

467

Даринка с побожним заносом стала, па гледа у отворену још гробниду. Зорка се приљубила уз њу, па ћути, као да не сме да проговори. — Ово понесите као спомен са песникова гроба, — рече јој Стајић, на јој даде два лиска бршљана, што их откиде близо гроба. Даринка узе лиске, погледа милокрвно у њега,

откиде један и задеде га себи на груди, а други пружи Стајићу. — Хоћете ли га умети сачувати ? — А ви ? Нема сумње, чуваће га она заједно с мајкином душицом, што је узбрала крај друма, кад је оно путовала с мамом својом у Брајковац.

Крај лрвом делу.

ДОКТОРЕВА ЉУБАВ.

од драгутина ј. (ОДЛОМАК ИЗ ВЕЋЕГ

I.

а сред села кућица је бела. Красна кућа, црепом покривена; Свак је гледа, ником се не крати, Ту су некад живели солдати. Па ни данас пустоши се не да, У њој сада живи стрина Неда. Пред кућом је клупа направљена, Сам Бог знаде из кога времена. Зуб прошлости на њој се огледа, На њој, знате, седи стрина Неда. Стрина Неда удова је давно, Двадесет је прохујало равно, Како она ни дужна ни крива Горку тугу ракијом залива. Сви удовци радо су је глали А у томе право су имали; Да представим пречник стаса њена (Ово није басна измишљена): Три су снопа за то врло танка, Тек четири требала бијака. (Верујте ми, кад вам ово кажем, За по снопа само ако слажем). Удовица, па још враголаста, Занела је и слепа и кљаста, Све удовце из шијачког шора, Па најпосле и селског доктора. Нема дана, да пад селом прође, А да доктор крај Неде мимође; Да не рече, ма у пола гласа: „Дивна Недо, танахнога стаса! Дивна Недо, да ли имаш Бога, Те не чујеш, бедног срца мога? Те не чујеш како теби тепам, Сваког дана око тебе чепам? Љубав моју чиме да докажем? Реч је слаба, рећи ћеш да лажем! Ал ми често дођу скромне жеље: Бар да хоћеш још ове недеље,

и д и ј ћ а. СПЕВА.) Да с разболеш ил пребијеш ногу, Да те тако ја лечити могу. Даво бих ти лекове бадава, Далеко би с чула моја слава: Преко Жабља и преко канала На далеко до ајмашког краја!" Тако доктор тепао је Неди, А њој мило, како јој беседи, Па би чисто у вис да полети Ал јој смета онај трбух клети! Да тог није, летнула би веће, Ал овако никуд с клупе не ће; Већ јој лице румени и сија Као нова бакарна тепсија, Кб тепсија, велим, тако сјајна, Нарочито накалајисана. Гледа доктор њене очи јасне И шлофкапу и обрве красне, На нос њезин он обара очи, Носић фини па се чисто бочи. Да је мален, то баш било није, Ко краставац таман из туршије. Мамуран би према њему стао Па би жељно у њ га загледао; Ал кад види, да је жеља пуста, Он би само прикупио уста И пљуцнувши рекао би тада: „Фајин жена, триста ли јој јада! Мај, када бих и ја доктор био, Увек бих је радо облазио!" Тако вели мамурни бекрија, А најпосле тако мислим и ја. II. Но ви, који нисте познавали Последника Ешкулапа славног, Да би и ви о њему дознали: На далеко не беше му равног.