Stražilovo

540

СТРАЖИЛОВО

КУЛТУРНА ПИСМА ИЗ БЕОГРАДА. ТШШЕ СВЕТИСДАВ.

I. Поштовани г. уредпиче! Спречен разним пословима ие могадох до данас одговорити датоме обећању, да вам од времена на време пишем о важнијим појавама у књижевном и у опште културном раду у Србији. Признати вам морам, да сам био у великој недоумици, јер сам се уверио, размишљајући ових дана о предмету, којим бих позабавио поштоване читаоце вашега „Стражилова", како није без разлога ово доба названо 1а »а180п тогке. Ну, ово мртвило, којим се већ и иначе карактерише ово време, код нас је појачано још и вшпе приликама, у којима се креће наш јавни политички живот, а позната је већ истина, да је књижеван и у опште културан рад у врло тесној свези са политичким стањем. Ту је зар и разлог, што се код нас, ма како да се пажљиво посматра, не опажају појаве од већег књижевног или културног значаја, које би биле дело наших дана. Ме1)у тим сваки, који мало пажљивије прати наш јавни и друштвени живот, мора ириметити једну појаву, кадру, да у сваком родољубу пробуди зрачак наде на бољу будућност, а та је појава јачање народне свести и идеје о народном нам уједињењу, која се јавља — по оној зар народној: притиснуто јаче све на више скаче — као реакција прилика, у којима живимо, а понајбоље се огледа у поштовању оних наших великана, који су било својим књижевним радом било својим јунаштвом и пожртвовањем задужили свој народ. Није давио било, када је наша великошколска омладина онако красно прославила тристагодишњицу славнога Гундулића. Народ из шабачког и подринског округа давао је пре неколико недеља у манастиру Чокешини помен неумрлој браћи Недићима, српским Леонидама, и том се ириликом образовао одбор, који прикупља прилоге за подизање споменнка јунацима. У Смедереву се спрема за 15. септембар прослава стогодишњице заслужног књижевника Димитрија ДавидовиЉа, „свог Србина", и том ће приликом говорити г. Милован МиловановиИ., професор државног и међународпог права у нашој великој школи. о животу, раду и заслугама Давидовићевим. У Београду се пак живо снрема за прославу стогодишњице творца наше нове књижевности, Вука К араџиЛа. Прослава ће бити 8. 9. и 10. септембра, а у скоро ће изаћи детаљнији програм. -За сад се зна, да ће се 8. у вече представљати у народном позоришту алегорија покојног Малетића „ Апотеоза Караџићу"; 9. пре подне помен у цркви, а

после подне свечан говор у дворапи велике школе; 10. у вече подушје (банкет). На ипак сваки, који је мало више познат са нашим приликама, проникавши у суштину ових појава, мора заједно са Вл. М. Јовановићем запевати : Са свих страна само подигле се клике: „Подижимо, браћо, мртвим споменике Нек се знају борци из времена давних, Нек се памте дела прадедова славних!" Ох, доста је мртвих, што им се свет диви, Ох, доста је мртвих, али нема живи'! Заман споменици, заман мртве стене, Када живих нема, да мртве замене! Па кад је већ тако, да нас загушљива атмосфера данашњице гони, да на чистом зраку прошлости потражимо и хране својој нади на бољу будућност и подстрека својем патријотизму, нека је и мени дозвољено позабавити ваше поштоване читаоце некојим тековинама нашим из блиске нам прошлости, које и данас показују, и ако не великог напретка, а оно бар живога рада и воље, да се одрже и напредују. Међу те тековине на прво место долази наше археолошко друштво. Надам се, да не ће бити некорисно, нисати штогод о његову постанку, раду и данашњем стању, јер се о свему том, на жалост, код вас мало зна; међу тим оно носи поносни назив сриско, те данас припада и нама и вама. * Сви образовани народи појмили су, од колике је важности наука, која је себи ставила у задатак, да проучава радове од стварног градива, који су, слу-. жећи за иодмирење какве свакидање државне било политичке било религијозне потребе, изражаји мисли и духовних нокрета народа у извесном добу. Поред тога, што се испитивањем тих радова долази до познавања духовног стања извесног доба и народа, могу они, као материјални остаци живота минулих времена, да нослуже као врло важан извор за историју, јер нас упознаЈу са спољашњим приликама живота, са ступњем цивилизације, са узајамним свезама и односима, какви су постојали у времена, када се такви односи једва могу и замишљати. Нису, истина, учени људи увек овако схваћали важност тих споменика из старина. Било је доба, а то је почетак археолошког рада, доба ренесансе, када су научници, поведени жељом за позиавањем класичне књижевности, стали поклањати пажњу и споменицима класичне уметности; ну ти су споменици били за њих само од аитикварске вредности, прибирали су их и чували само као реткости. Доцније се све то правилније стала појимати њихова