Stražilovo

Б р . 34.

СТРАЖИЛОВО

541

важност, и већ у III. перијоди археолошкога рада, крајем XVIII. века, знаменити је Немац Винкелман први одредио њихов прави и данас примљени значај и поставио основу научном обрађивању археологије и споменика, који су до тога времена у знатном броју били искупљени по разним збиркама, што је дало јачег полета тежњи за прикунљањем и чувањем њиховим. С тога су и поникла многа друштва, која су себи ставила у задатак чување, прибирање и изучавање тих споменика; која су иутем јавних публикација стала у народу будити и одржавати поштовање према њима, „јер су му они, споменици предака, извор за поуку и понос, и грађа за свестран рад данас и у будуће т- а тиме се најбоље учи, да се воли постојбина, цени прошлост и крепи народна свест." Сви наши суседи, да и не говоримо о осталим народима, из рана су појмили и увидели, „колико духовне крепке и народно-васпитне снаге лежи у историјским и уметничким споменицима сјајних минулих векова и колико је снажне сведоџбе о политичкој зрелости у томе, кад народ поштује историјску и културну прошлост своју." И с тога видимо, да је у Румунији археолошко изучавање, почето још пре 13 година, стекло себи гласа и признања у страном свету научном. Бугарска је кнежевина одмах по ослобођењу предузела мере за одржање и чување историјских и уметничких споменика. У Босни и Ерцеговини отпочето је одмах по окупацији откопавање и изучавање на више места. 1'рци поред многих научних института, што их имају у Атини и по осталим местима, скоро све знатније дрзкаве европске, одликују се неуморним радом и ретгшм даровима за истражииање, одржавање и издавање старина. Хрвати су још пре 10 година добили своје археолошко друштво, које са нризнатим научним успехом врпш своју задаћу. Ми, Срби, остали смо били последњи, равнодушно гледајући, како нам из дана у дан пропадају споменици знатне вредности или нам се тако рећи испред носа износе из земље и попуњују стране збирке. То је био свакако знак наше мале пажње и немара према прошлости, која нам је извор снаге за садашњост и надања за будућност. Овај се нехат не може правдати оскудицом сноменика, јер су балканско полуострво у опште, а српске земље на по се, биле од вајкада позорница знаменитих догађаја. Преко њих су прелазиле оне велике најезде варварске, којима нападна тачка бејаше Византија; на њима и око њих су вођене доцније борбе Римљана са тим варварима. Срби, пошто се населили у ове земље, морали су силом географског положаја подлећи двама утицајима са истока и запада, што, разуме се, није

могло остати без утицаја и на споменике, који с; израз њихова духа и њихових замишљаја, те тим' добију већу вредност и занимљивост за проучавање За тим долазе најезде са истока и они силни ра тови, који су по тим земљама вођени. Све те при лике јасно говоре, да је у тим земљама много спо меника. И одиста их има „од разног градива, већи: и мањих, и из доба, које није оставило бележака, 1 из доба римско-византиског, и из доба бурног коме шања и потискивања разних народа, па и из вре мена владавине српске и турске. Већи део није от кривен, а они, за које се зна, растурани су по раз ним местима и нису још изучени. У њима има мног< драгоцене грађе за историју прошлих времена и на рода, који преко тих земаља пређоше, који су, ; току векова, у тим земљама радили и живели." Неколико наших родољубивих књижевника уви деше, да је већ крајње време да се отресемо то] нашег нехата, и да је на народу српском, „да св< то историско градиво на свет изнесе, да га очув; од пропасти и растурања ван граница и да га скуш на места удесна за научни распоред и изучавање.' Они ирегоше и основаше 1883. године Сриско архе олошко друштво. Ти први оснивачи били су гг. Миж ВалтровиИ, Драг. МилутиновиЛ, Јован Бошковић Светомир НиколајевиИ, Јован, ЖујевиЛ — професорр Велике Школе, Јован ДрагашевиЛ пуковник, арх. Н ДучиЛ, Милан МилиЛевиЛ , и Љуба КовачевиЛ , професор учит. школе. Српском арх. друштву је смер: „одржавати, прикупљати, изучавати и на свет издавати културне историске и уметничке старине из свију неријода преисториског и историског живота на српској земљи." Циљ, као што се види, довољно широк, који прелази уске границе археологије у ужем смислу. која би обухватала само споменике архитектуре. скулптуре и сликарства. Ну, баш с тога и захтева велика средства, а по важности својој, било би достојно да постане народно подузеће. Имајући зар ово у виду, оснивачи су ставили у статут, да чланова има четир врсте: утемељача, помагача, повереника и радника, како би дали. сваком родољубивом Србину прилике, да према своме знању и могућности потпомогне ово удружење. Утемељач плаћа најмање 120 динара, дајући годишње ио 20 динара, а иомагач плаћа годишње 6 динара и при упису 2 динара. Члану аоверенику је дужност: достављати, где се и у ком се стању налазе старине у његовој околини; старати се, да се старине прикунљају, чувају од квара и растурања. Члан радник је онај, који управу помаже при издавању археолошког органа својим научним радовима. И повереник и радник су уз то и чланови помагачи. Уз овај главни