Stražilovo

542

приход друштво добија своја новчана средства још и од могућне иотпоре приватиих лица, добити од продатих књига и дрзкавне помоћи 800 динара. Према своме чисто народноме задатку, — јер споменици припадају доиста целом народу као заоставштина предака, — била је врло оправдана нада, да ће се у Српству, — ту разумемо све Српство с обе стране Саве и Дунава, •— наћи доста родољубивих синова, који ће овоме друштву материјално притећи у помоћ и олакшати му рад, који захтева велика новчана,средства. Међу тим, и ако је одзив у почетку био прилично повољан, зар за ондашње прилике, у даљем току друштвенога рада није се показивала оиолика пажња према овоме друштву, колику су основаоци с правом могли очекивати, да би с успехом извршивали постављену задаћу друштвену. Извештај о раду друштвеном прве, 1883., године ноказује нам, да се јавило 244 члана, од којих је било утемељача 55, а помагача 189. Из других крајева Српства изван Србије било је само — 13, и то 7 у Горњем Карловцу, 1 у Пешти, 1 у Бечу, сви помагачи, и по 1 утемељач на Цетињу, у Задру и Панчеву. Према броју интелигенције у тим крајевима доиста слаб одзив, коме ће свакако пре бити узрок непознавање него ли нехат, и нама остаје пријатна нада, да ће доћи једном време, када ће сваки Србин бити прожет уверењем, да се она духовна веза, која код нас замењује политичку и држи свест о заједници, најбоље показује у потпомагању онаквих друштава, која носе чисто народни карактер. За три године број чланова друштвених иорастао је свега са — 44 члана, од којих су 7 из крајева ван Србије. Дакле, српско археолошко друштво броји данас 288 чланова, број, који нам доиста може поткрепити наду на бољитак, а нико, коме су познате прилике, у којима се креће наш јавни живот, не ће се чудити, што тај број није цећи. И ако нам у овој, тако да кажемо материјалној страни друштвеној остаје само нада на бољитак, то нам садржина „Старинара", органа друштвеног, који излази ево већ 5 година, и радници, чији се број све то више множи, дају пуно основа, да се можемо радовати. Радост је тим већа, што се овако леп рад јавља у иначе доста нерадном добу. Изузев откопавања у Костоцу, која су вршена уз припомоћ државну а под непосредном управом вредног трудбеника г. Валтровића, који је о врло повољним резултатима овог откопавања штампао опншран извештај у ирвим бројевима „Старинара'\ и помоћи саветом, да се Градачка црква попраии у старом српском духу и стилу, друштво није могло показати на том пољу већег рада. Ну, у толико је

Б р . 34.

интензивнији био књижевни рад у „Старинару", који је обухватио не само предмете, који би спадали у праву археологију т. ј. предмете архитектуре, скулптуре и сликарства, него и све сноменике епиграфске, дипломатске, сфратистичке, нумизматичке итд., који не спадају у праву археологију, али су, међу тим, врло важан извор за расветљавање прошлости. Па не само да је књижеван рад био и знатан и разнолик, него се и број радника постунно увећава. Тако се још у првим бројевима „Старинара" сретамо са рано преминулим, вредним сарадником и утемељачем, пок. Хугом Вајфертом, којијеупрвим бројевима штампао једиу врло знатну нумизматичку студију: „Споменици о узећу Веограда од Турака године 1688., 1717. и 1789.," узкојује приложио и дивно израђене таблице, које су о његовом трошку рађене у Вечу; даље са вредним учитељем Корчулским г. Видом ВулетиЛем-ВукасовиЛем , који је највише обрађивао старо-босанске натписе; са познатим историком г. Љубом Ковачеви%ем ; са познатим војеним писцем г. Ј. МишковиИем ; даље у последњој свесци „Старинара", која нимало не заостаје за осталима, него још показује и напредак, сретамо се са једним новим сарадником, са нашим чувеним историком, високопречасним архимандритом Иларијоном Рувари/вм, који је „Старинара" обогатио „Прилошцима и грађом за повест о српским манастирима" и т. д. Али највреднији радник и управо оснивач и стуб археолошког друштва јесте познати наш професор и археолог г. М. ВалтровиИ. Он је још из раније чувен са многих својих чланака о уметности опште, који су растурени по појединим листовима, и са дела РгосТготоз, којим је рад био да страни свет упозна са успесима рада свога и друга му г. Др. Малутиповића око снимања и испитивања споменика старе српске црквене архитектуре, живописа и скулптуре. А најобилнији му је рад у „Старинару." За ових пет година, од како „Старинар" излази, нема броја, у којем се не би налазио и по који његов важан нрилог, било то из праве археологије било из нумизматике, епиграфике и т. д. Код својих ђака је у великом поштовању са своје заузимљивости, приступачности и љубави, са којом предаје свој предмет. Ако икоме, то се њему има захвалити, што Србија има своје археолошко друштво, и што то друштво и поред слабе државне помоћи и сразмерно малог одзива од стране интелигенције и у данашњим приликама напредује и показује рад, којим се ми Срби можемо поносити и веселити, јер нам показује, како код нас има услова, земљишта, воље и дара за сваковрстаи користан рад, у пркос свима неприликама, које стају таквом раду на пут. —

СТРАЖИЛОВО