Stražilovo

586

Б р . 37.

суло сво обиље најватренијих својих зрака. Заиста, кад тако погледам преко мора, вечито тајанственога, тада нојмим, како је могла постати побожна скаска, да се Афродита, неограничена лепота, дигла из дубине морске. Народ вечито пита, од куда му дође који бог, јер народ оно, пгго је непојмљиво, мери земаљским мерилом: но лепше на то питање није зацело никад нико одговорио, него свежи мит о богињи, која се родила у пени морској." „То је исгина," одврати Аконтије. „Афродита, вечна лепота, неиспитљива је и недохитна као и дубина морска. Све, гато је одисга лепо, загонетка је за нас; а највећа је загонетка жар, који плане са лепоте а ми га љубављу зовемо. Прави би уметник морао богињу тако приказати, да јој то загонетно, тајанствено буде као вео над лицем, које снева миле снове." „ Јеси ли рад, да то покугааш ?" запита свештеник. „Јога не," одговори Аконтије скромно. „За тај ми покушај недостаје победоносно опробана рука, која се тек још мора навикнути на то, да ствара са свим самостално и без савета искуснога мајстора; па недостаје ми и женски пралик, са којега бих могао позајмити црте такве Афродите. Тизнаш: ништане ствара уметник из себе. Што га од других људи одликује, јесте његов дар, да посматра и посмотрено да прикаже у уметничком делу. Но никада, па ни у улицама Атинским, нисам срео лице, које би одговарало лику, како га носим у срцу. „Ја сам једну познавао," рече свештеник пола замигаљено. „Но судбина је уништила, што је само длето могло овековечити." Кад су доручковали, огрне услужни Клитифонт Меланипу иматијон око плећа па онда Меланип са младићем пође на трговигате, које се већ почело пунити силним мугакарцима из најразличнијих слојева народних. Пут је Меланипа и Аконтија водио крај двора архонта Харидима. Било је то грдно здање, скоро као каква тврђава; са трговигата се видили само незглобни зидови и грдна капија са предворјем, тако званим иропилејоном. Кад су њих двојица пролазили, бага је архонт, опкољен сјајном свитом, изагаао између стубова. Аконтије опази, да је свегатеник Афродитин лако норуменио. Меланип се јави; Харидим се одјави са мирном учтивогаћу аристократе, који је свестан свога положаја. „Глава нагаем граду," рече свегатеник, кад са Аконтијем измаче подаље, „Харидим, строг, неприклонив човек, пре рођен .за тираниду, него за достојанотво архонта, али — то му морају признати и противници — одушевљен ногатеном вољом и ватреним родољубљем."

„У истину," одврати Аконтије, „изгледа као владар; мора да воли и сјај, јер ја ни у Атини нисам видио такву свиту, на којој трепери само злато и скрлет. То је мал те не персијски!" „Становнигатво милује ту гизду," рече свегатеник. „Међу тим се не сме порећи, да је Харидим далеко од претераног раскошја источњачког. Ма да бегенише сјај, ипак је Грк. И у расипању свом има племените мере." Игали су тако даље. Улице су биле све уже и неугледније, па онда опет гаире али јога мање господске, док се обојица не задржагае пред бело окреченом кућом крајњега предграђа. „Ту седи Коронида, удовица пафлагонског неког багатована," рече свегатеник. „Оно мало просторија своје куће издаје под кирију а сама се задовољава с кујном. Јога је пре кратког времена седио овде млад образник, који је обећавао много, али га на жалост у пићу убије прзница неки његов друг. Овде се на пољу слабо траже станови. Но ако Коронида и преко очекивања не буде имала празна стана, она ће нас упутити, где ћемо одмах наћи, што желимо." Закуца на капију. Стара пријатна бака, с косом белом као.снег, отвори. Меланип пружи руку уплагаеној баки, допусти, да увела њена уста пољубе руку његову, па онда каже, рагата је догаао. „Вага у добри час!" кликне Коронида. „Ходи само, часни Меланипе: покашћу ти, чиме могу послужити момче то. ГЈразна је радионица оног Лиђанина, што га у пићу утукоше, а то вам је видна, угодна соба са широким вратима, па имаипрозор." С тим речима проведе њих двојицу преко дворишта до дугуљаста четверокута, где је некад Лиђанин боравио. Соба је саразмерно била. пространа и видна; намештај наравно ограничавао се само на најнужније. Али шта је марио Аконтије за скупоцене ћилимове и за клупе од туча са пантерским ногама? Што је мање одаја та личила на доматијон у племићким кућама Атинским, тим је савргаеније био он упућен, да сав украс живота свог потражи у сопственој својој творилачкој вегатини. Свота, коју је Коронида захтевала за стан заједно с раном, тако је била малена, да је он одмах пристао. За тренутак је израчунао, да ће тако са својом готовином моћи живити вигае него осам месеци. А гата се не би могло све десити за то време! „То је дакле готово!" рече свегатеник. „А сад, Аконтије — је ли, синко, то не ћега заборавити ? у кући Меланиповој затећи ћега свагда пријатеља, који ће те рагаирених руку дочекати! Остај здраво — па желим ти среће за рад и радосна успеха свим твојим наканама!" За тим остави младића сама с новом газдарицом.